Сепе Бајенс укључује публику у своју представу "Позвани", тако што их аниматори извуку насред сцене и, хоће-неће, они морају да се играју са њима. А ко то не жели, не треба да се осећа "позваним". Немо присуство као да омета парти "позваних", па се представа чини предугом за пуко истраживање о интеракцији публике и учесника, које је Бајенсу на срцу. И опет - шта је имерзивно, шта партиципативно, а шта интерактивно позориште?...Носи се огроман канап на раменима, који подсећа на змију, извлаче се гледаоци, који седе потом на њему, да мењају места, или да изведу неке плесне фигуре са учесницима, трчи се укруг, лагано или брзо, музика је жива, врло добра... Каква кореографија ће настати у сарадњи публике и извођача, који не делују као професионалци, него су разнолики, по вештини, боји, полу, узрасту...?

Ако је то референца на "распад заједнице", како 53. Битеф имплицира, онда смо ми, који само посматрамо, не желећи да се укључимо у партијање, та распаднута заједница?... А они, који ђускају и трче, они су тај поновно успостављен колективитет?...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ПОЗОРИШНА КРИТИКА - 53. БИТЕФ: О месу, бетону и кесама на глави

Чини се да Сепе Бајенс и Ултима Вез, бавећи се истраживањем сценског простора, опет више припадају свету хепенинга, него позоришном перформансу. За ово друго, било би неопходно успоставити парадигму, која би показала пресек оних, који учествују са обе стране - и чланова трупе, и гледалаца. Да ли неко може да трчи брзо, и да ли је гибак, да седи на поду, устаје са њега и да се испружи поред учесника, није баш карактерна особина. Штавише, оваква представа је помало и увредљива, за оне који су одавно, а не од скоро Битефовци. Не баш пријатно искуство.

У "позиву за заједништво" Сепе Бајенса, у последњој приказаној представи 53. Битефа, "Позвани", могао се истражити низ другачијих акција, да би било обострано откривајуће и значајно, што је, прича се, улога позоришне уметности. За кога је то било подстицајно?... Можда за љубитеље и полазнике интерактивних позоришних радионица, психодраму, или РЕБТ сеансе.

Поништавајући разлике, што је за сваку похвалу, ова представа их, управо, потенцира.