ПОСЛЕ врло занимљиве представе "Кичма", коју је поставио у Мађарској драми Народног позоришта у Суботици, редитељ Вељко Мићуновић "Радничку хронику" режира у Српској драми, као природни наставак свог истраживања, започетог у "Кичми"... Овога пута, апсурд радничког штрајка, коме се до уништења предају радници (немају имена, само бројеве), Мићуновић уопштава методом виђеним у средњовековним мистеријима."Евримен" је свако кога се то тиче. А тиче се свих судионика толико призиваног капитализма, у коме је требало да свима буде боље, и онима који пију виски, и онима који једу клот пасуљ. Кроз низ призора (узалудно, понижавајуће ређање захтева радника газди, изношење транспарената, од којих је најболнији у наслову овог текста, исповести радника, којима је "ново доба" разорило породични морал и односе, којима потрошачко друштво уништава систем вредности и осећања, штрајк глађу, са глобалним захтевима гладних, завршен захтевом за конкретну храну, потресно хорско певање "Живот је леп", жива слика, која подсећа на "Слободу на барикадама" Ежена Делакроа, срушена потребом да неко чува децу, док жена ради...). Апсурд за апсурдом, до суза.


Исходиште ове колико болне, толико и комичне у свом понављању, приче (од средњовековне тортуре, преко Делакроа из деветнаестог века, до данашњег дана, у коме су многи стварно гладни и очајни до сечења прстију и вешања) је у вечном миру, у смрти, где борба за власт, која се показује као нечија (свачија) борба за голи живот и достојанство, престаје, остављајући само сету, неутрална сећања, која се, у репетитивном набрајању година и страдалих губи у хладној статистици, која уништава сваки идеализам, индивидуализам, правду, херојство.


Прочитајте још: Позоришна критика: Шведско-руска летња ноћ


Ако је то излаз, како представа предлаже, онда све што је на сцени током нешто више од једног сата трајања драмске, трагичне радње, добија потпуно нови израз. Свака метафора, не само свака порука, губи битку пред самоуништењем, које вреба.


Драма о смислу радничког отпора Петра Михајловића, коју су драматург Слободан Обрадовић (прецизно срезаним текстом), сценограф Марија Калабић (назнакама срушене фабрике), костимограф Марко Маросиук (изврсно одабраним симболима), редитељ Вељко Мићуновић (јасном, осмишњеном режијом) сублимирали на чист позоришни знак, без украса, не би била тако "ударничка" без посвећених глумаца овог театра-мученика, који ради у немогућим условима: Срђан Секулић, Бојана Милановић, Јелена Михајловић, Милан Вејновић, Димитрије Динић, Игор Грекса, Марко Васиљевић и Димитрије Аранђеловић.


Заиста је тежак задатак бити индивидуалан и различит у улози радничког "евримена". А ови глумци су баш то постигли. Да буду истинита сиромашна деца, невидљива за капиталистички свет.

(Критика је настала у оквиру Критичарског каравана, Удружења критичара и театролога и Министарства културе и информисања Србије).