НИКОЛА Кусовац, наш угледни историчар уметности, управо се вратио са одмора из Грчке. Не само да се одморио лепо, него и здраво. Летовао је традиционално са сликарем Љубом Поповићем, генерацијским другом. Заједно су рибарили и ронили. А, крепила их је и близина Хиландара. Ипак, ни ове сезоне није га напуштала потреба да, одмарајући се, ради. Окупирало га је стваралаштво Милића од Мачве, коме ће за осамдесетогодишњицу од рођења, ако га снага послужи, приредити изложбу.

- Дугујем то Милићу - каже Кусовац, у разговору за "Новости". - Написао сам давно једану лошу критику о њему и мало ме гризе савест. Делимично сам био у праву, делимично не. Милић није имао меру, много је држао до традиције, Цркве... Из Патријаршије су му долазили на ноге. Верујем да га је заболео наслов моје критике - "Оно што мислиш да је тамјан, то је мемла". Намерно сам то написао да би га освестио. Јер, његова мана је била псеудонаука. Често се упуштао у неке теме, које ни најбољи зналци језика не могу да растолкују. А не Милић са својом бујном маштом. Непрестано је претеривао о томе да су Срби народ најстарији, од Атлантиде па наовамо... То ме је натерало да га искритикујем.

* Многи, ипак, верују да Срби јесу народ најстарији, ви нисте сагласни са њима?

- Волео бих да нисмо најстарији народ, али како демографски стоји изгледа да смо веома стари. И да смо на ивици изумирања. Не обнављамо се довољно и то ме много брине. Али, кад се потегне прича о Србима као народу најстаријем, кажем да стари јесмо, али најстарији дакако нисмо. Ни најпаметнији, ни најбољи, ни најлепши, али смо историјски народ. А, нешто значи бити историјски народ у Европи.

* С обзиром на дубоке корене Кусоваца са Цетиња, како изгледају односи Србије и Црне Горе, данас?

САМО ЗА СКАНДАЛЕ * КО је крив за лоше стање у култури?
- Са оним што се из националног дохотка издваја за културу, она нема никакве шансе. Једва преживљава. И ту се јављају проблеми. Ако се један динар више пребаци у једну област, друге две кукумавче да не ваља ништа. Дакле, ако дате више музичарима, до неба ће се чути они из филма. Ако мало више добију они из филма, закукаће позоришни људи, ако позоришту дате музеји су пропали. Кад сте на кашичици у којој нема ни за кога, имате само скандале. Онда је слика још рђавија, него што заиста јесте.

- Све се одвија у корист наших непријатеља. Чим радите у њихову корист није добро. Цело моје братство кусовачко је сепаратистичко, односно црногорско. Један сам од малобројних који се пише као Србин. Као мој отац, ђед и остали преци. Рођен сам у Београду, мајка ми је Београђанка и немам разлога да се двојим. Када је дошло до поделе, упитао сам браћу ко ће стати уз њих ако се сутра деси неко зло. Да ли госпон из Загреба коме нагињу или Никола Кусовац из Београда?! Наравно да ћу то бити ја! Део мог тела је тамо. На Цетињу. Део моје свести. Имам четири сестре од стрица са којима сам у сродству и по женској и по мушкој линији. Све су либералке. Кажем им да им не пада на памет да мене и моју децу пишу у Црногорце, као што мени не пада на памет да њих пишем у Србе. Ипак, не можемо рећи да нисмо браћа и сестре. Можемо да пишемо шта хоћемо, али не може се рећи да нисмо једно биће. Исти смо, само нас непријатељ двоји.

* Да ли је данас лакше бити Црногорац у Србији или Србин у Црној Гори?

- Никакав проблем није бити Црногорац у Србији. Никога осим Јове Капичића и неколико њему сличних, који су живели и живе на српским јаслама, нисам чуо да каже да је овде угрожен. Мене никад нису питали јесам ли одавде или оданде. У Црној Гори видим да ме не гледају добро, сем оног дела који посећујем и везан је за нашу цркву. Настављају сулуду причу дељења, уместо да се нађемо. Написао сам један текст "Цетиње рак-рана српства", у коме кажем да је тај град био српска Спарта, са неукротивим јунацима. Сада то више није наша Спарта, већ рак-рана. Одговорили су да је то шизофренија Николе Кусовца. Глупост. Како могу да будем шизофрен, ако говорим да смо једно?! Никад нисам хтео да се свађам са најближима. Ако хоће нешто ружно да кажу - нека кажу. Од мене одговор ружан чути неће!

* Почетак 21. века донео је много ратова и превирања - Египат, Етиопија, Сирија, а сад и нама најближа Украјина. Какав став се може заузети кад су нам и Украјина и Русија пријатељске земље и кад је интегритет Украјине Србија признала?

- Не постоји "Црногорац" који не воли Русе, али у Украјини наше крви има много. У великим српским сеобама многи Срби су пребегли тамо. Међутим, зна се какав став би требало да заузмемо. Они који су против Русије сада без милости, нас су тукли 1999. Такође без милости.

* Зашто се онда двоумимо?

- У страху се не понашамо како ваља. Увек гледам из простора културе. Америка је дала много великих људи. Заболи кад видите да та земља данас предњачи у злу. Америка је моћна, велика и какав би напредак био да спроводи политику истинске демократије. Уместо тога сеје ратове и мржњу. Разбија културу. Мој пријатељ Љуба Поповић стално инсистира да су у Другом светском рату Американци прво уништили филмске студије Ћинећита у Риму и Уфу у Берлину. Остао је само Холивуд, који одређује и моделира свест. Холивуд јесте велика кинематографија, али у огромним количинама производи слике крви, убијања, ратова... То утиче на свест, нарочито младих. Ко такву Америку може да воли?! Ко? Само они који су купљени. Срби не могу. Много смо пропатили. Из те, америчке кујне излази свако зло. Зло какво се није дешавало на земљиној кугли. Из рата у рат. Ко одваја Црну Гору, Војводину, прави циркус по Рашкој?! То је једно зло које је пошло од тог да све треба завадити, изделити и онда - владати. Или још боље завадити па пљачкати.

СИВА ЕКОНОМИЈА * КУПУЈУ ли се и данас, у овој немаштини, скупе слике? - Купују, али се то нерадо каже. Не знам због чега. Код нас је превише тога у сивој економији. Не би било, кад би држава стала иза оних који откупљују и чувају културна добра. Руси имају бољу културну политику и успели су да врате велики део оног што су у претходним деценијама изгубили. Тамо се стимулишу људи који враћају културна добра у земљу, док им се овде наплаћује велика царина. Не можете "одрати" човека ако је у иностранству купио вредну слику и хоће да је унесе у своју земљу.

* Немало пута подсетили сте да међународна заједница има двоструке аршине кад су у питању злочини Срба и злочини над Србима?

- Хрвати, на пример, покушавају да нас оптуже да смо ми њих одвели у рат, а они су наш народ отерали са својих огњишта. Србе који су вековима били тамо. Сви су аршини померени. Њих не може да помери Хрватска, нема такву снагу, већ Велики брат који је стао иза ње и манипулисао. Успостављао аршине према својим потребама, либерално капиталистичким. Хоће да нас претворе у бананицу и да нас троше, једу, да радимо за њих за џабе. Суд у Хагу нема везе са правдом, а зове се међународни, а камоли шта друго. Очигледно је да сила Бога не моли.

* Познато је да сте спасавали српско културно благо у ратом захваћеним подручјима. А чини се да сте, сада, од свега дигли руке?

- Тачно. Дигао сам руке од свега када сам видео да су у мојој Патријаршији дали орден неком "зенги". Он је писмени Хрват који је у последњем рату кад су из пакрачког двора, својим очима сам гледао, износили у двориште књиге и иконе и палили, спасао неколико ствари за Цркву и вратио. Је ли то довољно? Нико га није питао шта је све запаљено, и да ли је можда и он нешто запалио. За две три књиге добио је Орден Светог Саве. Ето, зато сам дигао руке.

* Може ли се то када и како променити?

- Тешко. Неко ће да каже да су ране још свеже. А, шта би ми Срби, тек, требало да кажемо. Нико нас не пита колико су дубоке наше ране. А дубоке су толико да никада неће зарасти. Живе ране не зарастају. Говоре да би требало вратити све, а ја подсећам шта је говорио патријарх Павле: "Када се врати народ нека се врате и његова добра." То је проста прича.

* Колико је вредних дела у приватним колекцијама?

- Охо. Много. Тај број се једно време смањивао, док је држава могла да интервенеше и откупљује преко својих институција. Међутим, како већ поодавно музеји постају све мање потентни појављују се приватници који купују вредна дела и праве колекције. У почетку сам као млад музеалац патио што постоје људи који праве своје збирке. Био сам чувар народног блага и желео да све буде народно. Било ми је криво кад се појави приватан колекционар, макар он био и Темпо, и купи добру слику. А онда сам схватио да та дела нико не носи у гроб и да она на крају опет стигну до публике. Добро их је сачувати. Ето, Темпова збирка је постала државна, поклоњена је Цетињу. Мој драги пријатељ, амбасадор Ацо Милатовић и његова супруга Војка даривали су своју збирку музеју у Лазаревцу. Чак и збирка мог рођака Блажа Кусовца, који је говорио да они никад неће доћи у музеј, припада сад "Синтелону" и једнога дана стићи ће тамо где би требало. Кад сам то схватио, не гледам попреко велике колекционаре.

* Као члан Управног одбора Народног музеја можете ли нам рећи шта се догађа са обновом ове значајне културне институције Србије?

- Новца за велику реконструкцију нема, али за делимучну ће бити. И са овако слабашном економијом држава може да издвоји средства да се зграда обезбеди, да је вода не потопи или се не запали. То су елементарне ствари.

* Када ће музеј бити отворен?

- Цео? Не верујем скоро. Надам се да ће већи део бити отворен у наредних годину или две. И сада је доста простора стављено у функцију. Осваја се метар по метар и можда ће за годину дана капацитети музеја бити близу онога какви су били пре педесет година. Тужно је то рећи, али је истинито.