Све убрзанији живот савремене цивилизације чини човека нервозним и нестрпљивим и пред завршетком сопственог животног постојања. Зато би он да га убрза, прекрати, јер су са становишта рационалних и прагматичних критеријума живота, болест, старост и патња повод да се брзо, достојанствено и благо умре. У сенци таквих тежњи остају и они други разлози, што еутаназију чини комплексним феноменом, а сам наратив о благој смрти вишезначним.


Његовом конкретизацијом и практичном применом настоји се рационализовати и онај аспект људског постојања који се простире изван граница материјалног, прагматичког и непосредно опипљивог света. Зависна од становишта са којег се сагледава људски живот, истина до које се долази тим увидом претпоставља да се с другог и другачијег аспекта стиче и другачије сазнање.


ЗБУЊУЈУЋЕ НЕСАГЛАСЈЕ Када се данас у Србији промовише еутаназија као потврда модерности, онда се и нетачно истиче да су је прихватиле многе земље, јер чињенице говоре да су то учиниле само њих неколико. За протеклих двадесетак година, колико траје кампања да се на овакав начин завршава људски живот, у веома малом броју држава у свету она је легализована. Прва је то учинила Холандија 2002. године, а потом су то урадиле и Швајцарска, Белгија и Луксембург као и поједине државе САД, а однедавно и Француска, Канада и аустралијанска Викторија. Журба да се без довољно разлога сврстамо у тај табор, својеврсна је компензација за нашим трагичним заостајањем за најразвијенијим земљама у битним цивилизацијским параметрима.


Подељена по разним основама, Србија као земља супротности, постаје погодна за испољавање противречних идеја. Док се промовише као земља медицинског туризма у којој ће заинтересовани моћи под веома повољним ценама, знатно нижим од оних у њиховим државама, да добију квалитетне медицинске услуге и при том обиђу наше крајеве, истовремено се настоји да се законски утврди еутаназија. У истом простору јасно се уочавају супротне тежње у стварању слике о себи, па се управо због тог збуњујућег несагласја са становишта идентитета поставља питање да ли ће Србија бити земља здравственог туризма или ће отварањем клиника за еутаназију постати место благог умирања и дестинација за најлакше окончавање живота. Премда се у економској равни те супротности могу помирити прагматичним ставом да Србија не треба да буде једно или друго, већ и једно и друго, са етичког становишта и важеће Хипократове заклетве, принцип медицине обасјан надом у излечење не може се помирити са правом на одузимање и убијање те наде. Оно што би се логичком акробатиком могло представити као јединство супротности, сагласност у несагласју, етички и психолошки је супротно као два непомирљива погледа на свет. Зато и контроверзни предлог за легализацију еутаназије о коме стручњаци различитих области тек треба да се изјасне, већ наилази на подељена мишљење у јавности.


ПРАВО НА СМРТ У срединама у којима постоји веровање у традиционалне хуманистичке вредности, идеја о еутаназији не наилази на прихватање. У такве средине спада и Србија, па је утолико и схватљива недавна медијска кампања усмерена на промену већинског схватања о контроверзном предлогу за легализацију „достојанствене смрти“. Могућност таквог окончања живота постојала је и до сада, али је она у оквиру праксе убиства из милосрђа одговарајуће санкционисана постојећим Кривичким законом.


У преднацрту новог Грађанског закона, од недавно доступног заинтересованима на сајту Министарства правде Републике Србије, утврђује се право на еутаназију, а посебним законом се дефинишу претпоставке за остварење тог права и легализацију такве праксе.


Прочитајте још: Замке смрти из милосрђа


Координатни систем тих претпоставки конституише нову реалност у којој досадашње санкционисано извршење еутаназије треба да постане легално. У том смислу се истичу медицински, психолошки и социјални услови за остварење „права на смрт“. Одређујући услов под којим се то право може применити, већ у првом члану тог посебног закона се каже: „У изузетно тешкој и дуготрајној медицинској, психолошкој и социјалној ситуацији умирућег може се, на основу јасно, несумњиво и слободно изражене воље, уважити захтев о превременом прекиду живота у виду достојанственог умирања.“ Међутим, уколико због објективне немогућности да ту своју вољу јасно и слободно искаже, када је, на пример, у коми, онда такву вољу може изразити његов овлашћени пуномоћник или законски заступник на основу које суд доноси коначну одлуку. У таквој ситуацији, дакле, то већ није жеља умирућег да прекине свој живот, већ посредника који тражи његову достојанствену смрт, а управо ти посредници могу да буду трансмитори неке заинтересоване стране за такав исход нечијег живота.


Прецизирајући медицинске услове за извршење еутаназије, предлагачи закона веле да се ти услови стичу кад „надлежни конзилијум лекара одговарајуће специјалности, на основу медицинске документације и непосредног увида, утврди да у конкретном случају у блиској будућности не постоји нада да се, и поред коришћења научног, стручног и практичног искуства и сазнања савремене медицинске науке, може постићи излечење пацијента или побољшање његовог здравственог стања“. Како се нада одређује у постојећим околностима, јасно је да њиховом променом она оживљава, па се и поставља питање ко може да убија ту наду у условима када је она мала, притајена, али постојећа и жива.


МАСКА ЛАЖНОГ ДОСТОЈАНСТВА Хумани, односно психолошки услови за еутаназију требало би да проистекну из оцене и образложења судски одређеног психолога вештака који процењује да су такви услови испуњени уколико је „умирући у таквом психофизичком стању које је због физичких болова и психичких патњи постало неиздржљиво у дужем периоду“. Поставља се питање, одакле било коме право да процењује нечију издржљивост болова и патњи и да донесе одлуку да се оне прекину, усмрћивањем таквог пацијента.


Посла у овом опскурном процесу биће и за социјалног радника кога, као и психолога, одређује ванпарнични суд, а чији би задатак био да процени неопходност и социјалних услова за доношење одлуке о еутаназији. Према Нацрту новог закона, ти услови се испуњавају уколико су „због дуготрајнијег здравственог и психофизичког стања умирућег наступиле за ужу породицу, или особу која се стара о њему, тако тешке материјално-социјалне последице које знатно угрожавају њихову материјалну егзистенцију или будући социјални положај“. Овакво одређење услова је и најпроблематичније јер доводи у питање хуманистичку основу друштва према својим члановима. Какво је заправо то друштво које допушта убијање тешко оболелих, да би његови ближњи због трошкова његовог лечења поправили свој материјални положај? Уколико болесник заиста материјално угрози своје најближе, онда је, ваљда, обавеза друштва да се побрине о њему, а не да помогне његовој породици тако што ће га лишити живота.


Иако се наведени законски предлог изводи из Устава који гарантује право на достојанствен људски живот, из чега, према предлагачима новог закона, проистиче и право на достојанствену смрт, успостављањем права на смрт се суштински поништава гарантовано право на живот који претпоставља свој природни почетак и крај праћен здравственим невољама које не могу бити повод за превремено самоусмрћивање појединаца. У овој новој правној реалности, фактички би требало да се дотадашње неупитно медицинско право на лечење и право на живот промени упитним правом на смрт. Огољеним прагматичним рационализмом поништава се хуманизам и под маском лажног достојанства исказује непоштовање људског живота и руше темељи досадашњег због стварања новог, врлог света.


ЛИЦЕНЦИРАНИ УБИЦА Хуманистички принцип досадашњег света сажето је изражен у старој верзији Хипократове заклетве у којој се изричито истиче забрана усмрћивања болесних или помагање оболелима у њиховој намери да себи одузму живот. Лекарова примарна улога је да оболелом отклања здравствене тешкоће и омогући му да дуго живот продужава. У тексту те заклетве се зато и вели: „Преписиваћу лечење на добробит својих пацијената у складу са мојим способностима и мојим расуђивањем и никада никоме нећу нанети зло.


Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров нити ћу му дати савет који може проузроковати његову смрт. Нити ћу дати жени средство за побачај.“ У модерној верзији, усвојеној 1946, ова правила лекарског понашања обједињена су начелом поштовања људског живота: „Апсолутно ћу поштовати људски живот од самог почетка.“ Иако се од Хипократа до нашег доба значајно променио људски живот, битна одређења његове хуманистичке основе су остале константа.


Сматран оцем афористичког жанра због својих сажетих и јасних медицинских упутстава болеснима како да оздраве, а здравима како да сачувају своје здравље, Хипократ с разлогом истиче да лекар треба и мора увек да буде на страни живота, јер тиме потврђује и етичко упориште самог колектива обавезног да брине о својим оболелим и остарелим члановима. Индивидуални проблем сваког члана заједнице био је уједно и проблем читаве заједнице која га је решавала у контексту важећих социокултурних правила и етичких начела.


За разлику, дакле, од доследне примене Хипократове заклетве која оболелом пружа наду да ће лекар увек настојати да му помогне у процесу излечења, легализацијом права на смрт се крши тај етички принцип и лекар постаје медицински обучен извршилац еутаназије, лиценцирани убица последње наде. Зато је Хераклит као радикални релативиста био у праву када је у шаљивом тону за лекаре који секу и пеку, ампутирају и каутеришу, односно излажу високој температури део оболелог тела да не би дошло до сепсе, рекао да не заслужују награду коју траже за такве услуге јер, проузрокујући бол и патњу, чине исто што и болест. Са легализацијом еутаназије, лекар не помаже пацијенту, већ његовој болести да му убрза смрт.

ПРЕДАЊЕ О ЛАПОТУ Хипократова заклетва проистиче из једне знатно шире хуманистичке традиције оличене у народном предању о односу према болесним и остарелим члановима колектива. У тим причама се исказује свест о искушењу којима је изложена заједница да се брутално ослобађа тих својих чланова, али и етички потенцијал који омогућује његово превладавање. Иако се буквалним тумачењем садржаја тог предања настојало да докаже некадашња пракса убијања остарелих људи, његово значење, функција и основна порука је потпуно другачија. Наиме, приче које говоре о наводном древном ритуалу убијању старих, познатом у нас под називом лапот, садржајем фантастичног наратива упозоравају на непримереност његовог практиковања у људском свету у којем и остарели чланови имају значај за хумани опстанак колектива.


И у традиционалним друштвима под магијско-религијским велом излечења, вршена су убиства из милосрђа. Тешко оболелом би давали да попије воду замућену земљом са незнаног гроба, која је уместо излечења, због отказивања рефлекса гутања изазивала његово гушење и смрт. Стари су жртвовани и остављани, али се све те појаве не могу подвести под њихово легализовано обредно убијање о којем говори предање о лапоту. Без адекватног разумевања симболичке поруке ове приче не може се схватити етички принцип традиционалног друштва и хумани однос према остарелим и оболелим члановима колектива. Добра као литература, прича о убијању старих није добра и за практиковање.


Наставиће се...


Аутор: Бојан Јовановић