ДО званичне пензије Славољубу Јовановићу Цаби, из села Маскаре, код Варварина, остало је врло мало. То му не смета да са ентузијазмом младића свакодневно, без радног времена, са пуно љубави брине о свом расаднику. То што се његово село прочуло по ружама, што су зашарене њиве и баште у лето, вероватно су најзаслужнији управо он и његова лепша половина Драгица.

Још је његов отац Животије посадио, прича се, прве руже у том крају, али су Славољуб и његова супруга посао развили и пренели на потомке. Већ четири деценије саде најлепше чајевке, пузавице, стаблашице букетаре, које и данас миришу по вртовима широм Србије, али и Русије, Француске, Италије, Либије, Египта...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Триста Кубуровића чува своје часно име

Цабине руже летеле су и за Чикаго и Канаду, али га и даље најбоље знају престонички цвећари. На Каленић пијаци продавао је 45 година тек набране руже из свог и Драгичиног расадника.

- Полазио сам сат пре поноћи из Маскара, у престоници био око један изјутра и целе ноћи на пијаци продавао руже. Зором сам се враћао кући - прича Цаба. - Носио сам и саднице и резано цвеће. Накупци би све откупили, па разносили по цвећарама. Оно што не продам, остављао сам пред цвећарама. Волео сам да моје руже стигну до саксија, ваза и дворишта, да радују и доносе лепе вести. И срећан сам што се данас за нас двоје зна од Љубљане, Загреба, Сарајева, до Македоније.

Данас Јовановићи под ружама имају два хектара и 20 ари. Има их и под пластеником испред куће, али и на неколико оближњих њива. Посао настављају син и снаја, а надају се Јовановићи да ће и унуци. Али, и даље, њих двоје, упркос "крштеници" радо одлазе у расадник и није им тешко да обиђу сваки цветић и ураде сваки посао који је неопходан.

- Током августа смо их орезали, биле су у најширем цвату - каже нам Драгица, показујући прелепе главице цветова које се црвене и беле дуж алеја. - Посао крене с јесени када се посади подлога, такозвани дивљак. У пролеће се окопава, прска, штити. У августу се калеми. Фебруар и март су "заказани" за орезивање. Како кажу, постоје сорте које су само за размножавање, а различити су цветови за пластеничку производњу.

Цаба и Драгица гаје чајевке, мини-руже, пузавице, полијанте, стаблашице, букетаре... Најтраженије су већ деценијама авеланж, било бели, розе или наранџасти, али и чувене беле "акито" руже, бордо "бакаре" или шарене "хокус покус".

- Некада су нам руже биле једини посао и нисмо могли да постигнемо, али прошло је "златно доба", па смо на још четири и по хектара посадили кукуруз, пшеницу, воће - признаје Славољуб. - Док смо раније више радили резане цветове, данас све више развијамо понуду садница, а шаљемо их и поштом широм земље. Најсрећнији смо када нам стигну одговори и фотографије вртова који се румене од наших ружа.


ГАДАФИ

- КАДА је седамдесетих чувени Гадафи био у Београду, сваког јутра његове телохранитељке су долазиле по свеже руже код мене - присећа се Цаба. - Имао је шаторе испред Хотела "Југославија", а четири девојке из обезбеђења су откупљивале све моје руже сваког дана за украшавање његових одаја.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Кад полицајци кувају гулаш

ШВАЛЕРСКО ОКО

МЕЂУ мојим омиљеним ружама је необична, шарена, жуто-црвена ружа, такозвано швалерско око - прича нам Славољуб. - Тај ми је цвет посебно драг, јер су га под тим називом, које сам му ја дао, званично крстили у хортикултури.