Ако погледате око себе, можете видети да мноштво људи у различитом степену покушава да следи данашње модне трендове. Из социолошких истраживања објављених у медијима можете сазнати да је више од трећине светске популације заинтересовано за моду и да покушава да је следи. Социолози су утврдили да око 39 посто становника планете прати моду, а од тога 18 одсто каже да се облачи у складу с најновијим модним трендовима.


Следбеници моде су углавном жене и млади, али међу њима су и мушкарци и представници старије генерације. Према историчару моде Александру Василијеву, Руси и Кинези више прате моду него Европљани који највише креирају модне правце. На пример, у Француској моду прати мање од седам посто становника, док је на Истоку Европе праћење моде скоро императив.

Додајмо и то да модом „диригују“ они који иначе управљају глобалним процесима на нашој планети. Размотрите поступак управљања на примеру моде. Колико модних дизајнера дипломира сваке године? Много, вероватно на хиљаде. Да ли сви знају како се дизајнира одећа? Да. Има их и много талентованих. А колико модних кућа и модних дизајнера у свету одређују све глобалне трендове у одевању? Свега неколико. А ових неколико „модних законодаваца“ одабрано је за ову улогу јер одговарају одређеним параметрима, укључујући и оне моралне. Да би се људима управљало, увек се праве планови. А постоје ли планови за управљање глобалним друштвеним процесима? Ако се креације модног дизајнера уклапају у трендове дефинисане у „светском закулисју“, онда таква особа добија подршку (финансијску и пропагандну) итд.


ШТА ЈЕ МОДА? Постоји много дефиниција речи „мода“, ево неких од њих: мода је комбинација укуса и погледа који преовлађују у одређеном друштвеном окружењу у одређено, обично кратко време; мода је привремена доминација одређеног стила; мода је кратка доминација одређеног укуса у било ком подручју живота. У ужем смислу – промена образаца одеће, мода може одредити врсту или облик одеће и прибора, скуп идеја, начела људског понашања, друштвене навике и етикета. На основу претходног можемо генерализовати дефиницију моде на следећи начин: мода је низ информација које садрже одређене слике, алгоритме понашања и размишљања. Мода је начин одрживог ширења информација у друштву.
Мода се одсликава у стилу одеће, стилу живота, забаве, стилу уметности, литературе, архитектуре, кухиње и слично, а који су популарни у овом друштву и у одређеном временском интервалу. Важна карактеристика моде је жеља да се следи ново. Принцип новог и моде не зависи толико од објективног времена стварања предмета, колико од тренутка уласка у систем изабраних вредности и поштовања, односно препознавања у друштву као модерног.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Како нас је мода освојила



Нове модне колекције приказују се у целом свету. Први пут уз помоћ различитих медијских и филмских лица која играју улогу лидера или ауторитета, а који су у функцији препоручивања осмишљене модне колекције. После тога бројна предузећа, која имају производњу прилагођену масовном купцу, производе одећу за шири слој становништва, при чему не прате само модне трендове већ и промовишу циљеве који су модним трендом постављени. Тако се стиче утисак да се различите појаве у друштву појављују „ниоткуда“, „саме од себе“, при чему нико не може да „открије“ субјекат од кога је увођење неке појаве почело.


Каква, дакле, треба да буде мода у људском друштву?


Пре свега потребно је да људи схвате да је мода инструмент управљања, које има одређене циљеве. Ови циљеви морају бити у стању да се идентификују и упореде са сопственим циљевима. А ако се разликују, онда морате ићи ка својим циљевима чак и када се мора ићи супротно понашању већине. Човек се може истаћи својим делима, својим поступцима, својим креацијама, а не неким спољашњим атрибутима. Одећа не треба да буде само удобна, лепа и чиста, већ и да хармонично одговара законима природе човека, закључује портал dal.by. Ана Јелисејева, на пример, урадила је анализу о савременој моди за портал wonderzine.com указујући на површност људи, који ову „брзу моду“ прихватају, а не размишљају о механизмима унутар ње.


Норвешки антрополог и новинар Мари Гринде Арнтцен у књизи „Дрес код. Гола истина о моди“ указује на глобалне вредносне и идеолошке последице модних промена, почевши од 1920-их и појаве Коко Шанел, која је омогућила савремене манипулације модом, јер је индивидуални приступ заменила производњом у фабрикама (текстилна индустрија). Затим су 60-их година 20. века уследила прилагођавања тзв. хипи револуцији, тј. потпуно разбијање конзервативног стила облачења. Ово је било могуће, јер мода није само комерцијални феномен, она делује и као идеологија и социјална форма. Идеолошки утицај моде истраживали су бројни (познати) научници од Макса Вебера, Георга Зимела, Пјера Бурдијеа, Ролана Барта, Жана Бодријара и др. Централни аспект моде је феномен новог, који врши поделу на традиционално и модерно. Мода подразумева доследну оријентацију на формирање новог, чиме нарушава вредности традиционалне културе.


Зато истраживачи моде постављају питања: шта тера људе да често супротно здравом разуму ураде нешто погрешно, а не добро? Како делује механизам уношења у друштво различитих тенденција преко моде? И шта, или које појаве уз помоћ моде се уклањају из наших живота? Чедност, скромност, природност код жена. Мушкост, јер уклањају спољашње атрибуте својствене мушкарцима.


СРЕДСТВО ДРУШТВЕНОГ РАСЛОЈАВАЊА Свима је позната мисао Бернарда Шоа: „Мода је контролисана епидемија.“ Стварни живот показује нам да је Шо био у праву. Историја моде укорењена је у традицији. Традиција је такође низ информација, као што је мода, само што у њој нема елемента новог. Људи су у свако доба носили одећу одређених стилова, боја, украшену узорцима којом су у прошлости изражавали и данас изражавају своју културну и субкултурну припадност.


Први знакови моде појавили су се као средство за поделу на слојеве друштва. Угледнији део друштва, који се самопрогласио „високим друштвом“, могао је финансијски да себи дозволи неке сувишне детаље на одећи или нове материјале. Стога, да би се одвојили од остатка „масе“, носили су другачију одећу, имали различите манире итд. Дакле, у моду су ушли различите одоре, накит, манири, навике, неки обреди (чајанке, посете позоришту, шминка и фризуре итд.) који не само да су раздвојили „елиту“ од масе већ су допринели раслојавању „високог друштва“ на низ хијерархијски устројених слојева на основу тога колико могу да прате моду.
Процват моде догодио се у средњем веку. Крсташи су у Западну Европу донели са Леванта информације о тамошњим изузетним тканинама и свили. Тада се у Западној и Северној Европи започиње с увозом свиле, која је сматрана великим луксузом. Богати људи су могли себи да приуште материјале из Италије, као и друге скупе ствари.


С појавом индустријске производње, јефтина одећа је постала доступна многим људима. Мода се појавила и у стилу одеће, као глобални феномен, што се догодило у Француској у 17. веку. Кроз историју су различите земље биле извор нових трендова одеће. У овом тренутку Париз се сматра градом „најмодернијег“, али Италија, Шпанија и Енглеска су се раније и те како питале шта је модерно, наводи портал studref.com.


Ако посматрате неког човека као представника „интелигентне особе“, можете видети у његовој психи присутност алгоритама понашања масе. И управо ови алгоритми узрокују реакцију на моду. Да би се преживело у маси/чопору, потребно је следити два главна облика понашања: или се истаћи и постати лидер или бити као и сви други.
Мода вам омогућава да радите и једно и друго на нивоу информација. Отуда жеља одређеног дела друштва да се одмах придружи „најновијим трендовима“. То се посебно односи на представнике тзв. „звезда“ и шоу-бизниса, те разне медијске особе. На тај начин они покушавају да учврсте позиције лидера, које следи нерационална маса.
Други део становника се одмах не укључује у процес ажурирања свог стила облачења, али касније, када се већина њихових сарадника прилагоди новим модним трендовима, следе их, зато што нико не жели бити црна овца, наводи портал bookap.info.


Нажалост, многи људи покушавају да се самоактуелизују не уз помоћ ума, каквог посебног хуманитарног дела, већ за то користе спољашње атрибуте: одећу, фризуре, тетоваже, пирсинг и сл. Другим речима, сви ови спољни атрибути, ако су у првом плану, у суштини су само покушај да се попуни унутрашња празнина и незадовољство човека собом.


Социолози и културолози сматрају да такви људи верују да ће им праћење моде помоћи да превазиђу неке недостатке и комплексе. На пример, немогућност упознавања девојке чини да се момци облаче „по последњем модном крику“, како би дали „пријаву“ да их прихвате или сврстају међу лидере „чопора“. Тетоваже дају „бруталан изглед“, чинећи да момак изгледа „неприхватљивије“, а њихови манири омогућавају да се сврстају у неке субкултуре, од репера до хипстера. Међутим, ове методе само сакривају недостатке, а не исправљају их.


Чињеница да мода утиче на људе, присиљавајући их (често мимо њихове воље) да раде једну ствар, а не чине другу, примећује се већ дуже време. С модерним развојем информационих технологија, технологија социјалног инжењеринга, праћених процесима глобализације, било би заиста право чудо да владајуће елите не користе моду као средство за постизање одређених циљева. На пример, еманципација је започела (где је велику улогу, да поновимо, имала Коко Шанел) након увођења моде да жене носе одећу која се раније сматрала чисто мушком. Жене, борећи се с неким врстама социјалне зависности, на крају нису стекле слободу, већ новог господара.


Одећа која наглашава „женске чари“, заједно с другим технологијама, помогла је да се изгради култ голог тела, што је заузврат, уз помоћ сексуалних нагона, стимулисало промену животних вредности и идеала. Секс, а не стварање породице, постао је циљ већине познанстава, а ова пракса се почела изједначавати с љубављу. На крају, све је довело до пропадања морала.


На интернету постоји много различитих мишљења о повећаном интересу за тетовирање. Међутим, када погледамо у историју, видимо да је стигматизација неког дела људи била предак тетоваже. Сада се феномен тетовирања трансформисао, а једна од последњих одлика је да људи који ово практикују припадају одређеној субкултури (на пример, затворској). Шта је ту „трик“? Свака субкултура има своје атрибуте (знаке препознавања, пароле и лозинке): идеале, вредности, алгоритме понашања итд. Када појединац уради тетоважу, несвесно се „повезао“ са овом субкултуром, а алгоритми својствени симболима субкултуре и тетоваже ће се, у одређеној мери, сада манифестовати у његовом понашању. Толико о социјалном инжењерингу на делу.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Цео живот сте увлачили погрешно кошуљу у панталоне: Ево како то заиста треба да радите


Да ли је, дакле, мода нешто лоше у животу људи? Свакако не, мода је само инструмент којим се могу промовисати и добре вредности и идеали. Шта је данас мода позитивно промовисала? На пример, здрав образац живота: трезвеност, здравље зуба и спортски изглед, вођење рачуна о општем здравственом стању, образованост… Ту је мода градње приземних кућа, практиковање занатства „сам свој мајстор“, замена пластичних прозора и врата дрвеним, лечење травама, а не фармацеутским лековима… Међутим, то је мода која не утиче на политичке процесе. Јасно се види да оно што је позитивно у моди не присуствује у политици. Зашто овај систем функционише? Због два фактора: прво, алгоритми понашања масе (већ смо то споменули) уграђени су у људску природу и омогућавају друштву да опстане у раним фазама еволуције. Људи теже или да постану вође (лидери) или да постану „као и сви“, при чему не желе да постану црне овце, како не би били одбачени од друштва. Други фактор је својство „следбеника“ које се фокусира на „ауторитет“. Тако долази до „неструктурног управљања друштвом“ када нико никога не приморава да следи моду, већ то људи „сами“ раде онако како мода захтева.


ГЕОРГ ЗИМЕЛ И ЊЕГОВА КОНЦЕПЦИЈА МОДЕ


Према Зимелу, модерна одећа представља идентификационе ознаке које указују на припадност елити, а мода је, према томе, жеља нижих класа да имитирају елиту. Мода није постојала у примитивном друштву, будући да степен друштвене неједнакости међу људима, степен поделе људи на елиту и масу у примитивном друштву није био значајан. У кастинском и класном друштву мода се вековима није мењала, јер маса, по закону, није имала право да имитира елиту. У средњем веку у западној Европи само представници елите – племићи и свештеници – имали су право да носе модерну одећу. Представницима нижих класа било је то законом забрањено. Модерне ствари у то доба биле су накит од драгог камења и крзно. Трговци су имали новца да купе те ствари, али нису имали право да их носе, мада и нису желели да провоцирају племиће да их опљачкају. Успут, главни добављач крзна у западну Европу била је Русија, иначе богата овим производом. У новом времену укинуте су законске забране ношења било које одеће, повећала се стопа вертикалне покретљивости и нестала наследна аристократија. У капитализму масе су почеле да имитирају елиту и носе модерну одећу, како би бар подсећале на представнике елите. Због тога, елита је наводно приморана да измишља нову моду како би се издвојила из гомиле.

ПИДОРАСИНГ

Под појмом пидорасинг се подразумева понашање оних припадника људске заједнице који су своје звање стекли не делима већ на основу спољашности и укупног понашања и везује се за ЛГБТ популацију, са којом ова појава постаје инструмент политике. Суштина пидорасинга је, дакле, да политичку и пословну елиту у држави замењују припадници хомосексуалне популације, који имају политичке и пословне амбиције, али којима је лично задовољство изнад државничких и економских интереса, што све представља својеврсну лозинку за приступ одговарајућим нивоима друштвене хијерархије или тачније „масовном елитизму“. Пидорасинг је за већину неприхватљив, јер је у супротности с природом човека, али овде на сцену ступа мода.

Уске панталоне за дечаке су сада у моди, по аналогији са истим стварима за жене (дешава се брисање родне границе). У моди (испада да мода није само одећа, већ и манири, стабилни вербални изрази) јесте и нова врста мушког поздрава: сада се мушкарци пољубе када се сретну, што нам разне медијске особе активно демонстрирају са ТВ екрана. Њихови пољупци разликују се од традиционалног пољупца (три пута), а што је више загрљај него пољубац, какви се на пример практикују у Русији и Србији, као уобичајени начин изражавања наклоности госта (пољубац госта је посебан, јер је испуњен великим смислом, пошто је гост у овим културама гласник судбине што може и побољшати и погоршати живот домаћина).

Хомосексуализам се у моду „успеха“ уводи на „необичан“ начин посредством додељивања различитих награда, на пример фестивал „Евровизија“ у последње време награде додељује искључиво људима нетрадиционалне сексуалне оријентације. Намећу се мушкарцима женске фризуре, ружичаста боја сада је „хит“ на мушкој одећи, накиту, бојењу косе, тетовирању обрва. Постоји чак и мушки танга доњи веш.


Све ово функционише према технологији „прозора Овертона“, лагано разбијајући стереотипе и пребацујући феномен из категорије „неприхватљивог“ у категорију „прихватљивог“, а потом, након неколико таквих популаризација, пидорасинг може постати норма у друштву.

(Печат/Зоран Милошевић)