СИНЕ, скратила сам ти кошуље!

Тим речима дочекује с врата Мира Шобајић сина Милоша, познатог српског сликара, у свом стану поред Атељеа 212, из којег пуца поглед на пола Београда.

Прочитајте још: Шобајић на отварању изложбе својих дела пре 45 година (ФОТО/ВИДЕО)

Седи за шиваћом машином, а има 98 година!

- Видим, зашто не бих? Додуше, требају ми наочари - каже витална Мира, устајући од музејског примерка "сингерице".

Над својим сином, који и сам има 75 година, и даље, издалека, бди.

- А шта мајка може друго да ради него да брине? То ми је једино остало. Бринем, кад је на путу, да ли му је све потаман, да ли добро вози, је ли доручковао... Право да вам кажем, не води баш пуно рачуна о себи, једе слатко, а не би смео - врти главом крепка старица.

Каже, слабо је слуша њена момчина, па га помилује погледом:

- Увек је спреман за акцију! Мисли да стара мајка стално може да се секира.

У тој бризи дошао је ред и на кошуље.

- Донео ми пре неки дан десетак комада. Знате, он не носи кошуље упасане у панталоне, него преко, да сакрије стомак. Сужавала сам их сад, по рубу, са стране, да буду модерније. Ових дана сам, за својим радним столом, шила и неке друге ствари - прича нам Мира.



Животна прича Мирјане Шобајић, рођене Ђерић, пуна је занимљивих тренутака. Ова рођена Личанка, са Плитвица, стални борац, прошла је сито и решето, али осмех је није напустио.

- Други светски рат ме је затекао у Медицинској школи у Београду. Из града смо изашли у четвртак, а у недељу је било бомбардовање. Осетили смо да ће нешто да се догоди. Већ се увелико причало о томе. Отишли смо кући, у Кореницу. Тамо је већ био устанак, и пре Комунистичке партије. Усташе су већ харале и народ се дигао - памти Мирјана сваки тренутак.


Па шаље Милоша да из собе донесе кутије са сликама.

- Требало је ону другу да донесеш - благо га прекорева, и у исто време нуди воће из чиније, док кћерка Љиљана, некадашња представница Југославије на Мис Универзуму 1977, љубазно приноси чај.

Показује на књигу "Рат и позорница" Жоржа Скригина.

- Била сам у партизанима, у глумачкој екипи. Вјеко Афрић, Жорж Скригин, Јожа Рутић и екипа из Загреба су дошли у Кореницу на ослобођену територију. Основали су са омладином прву трупу, а онда још две. Ја сам била у првој. Ваљда је Вјеко мислио да добро глумим. Имали смо програм с којим смо по одредима ишли кроз Лику. Већ 1942. године пола Лике је било ослобођено од усташа - каже наша саговорница.


Убрзо је уследио и позив да наступе за Врховни штаб у Дрвару.

- Тада сам први пут видела Тита. Лепо нас је примио. Причао нам је како је баш тих дана био на састанку с Дражом Михаиловићем и да нису успели да се договоре о заједничкој борби. Било је то крајем лета 1942. - открива Мирјана Шобајић.

Вади фотографије из кутије. На једној, чланови путујућег партизанског позоришта. Једра Личанка одмах уз маршала.

Недуго затим упознаје и будућег супруга Војимира Воју Шобајића, кад су у Босну стигле црногорске бригаде.

- Обишли смо Ливно, Дувно, Гламоч. Мој будући муж је био одређен да нам буде политички комесар. И тако се, у путу од места до места, родила љубав.

На оним фотографијама, Војо и Мира, у рату.

Тада је, каже, била ослобођена велика територија, све до Бихаћа, где су углавном наступали.

- Играли смо познате комаде, као што је "Сумњиво лице", али је било и скечева које смо смишљали на лицу места. Направимо позорницу, војска поседа, а ми глумимо. Веровали су као да је право. Поменемо домобране, а два-три партизана одмах скоче из публике - смешка се Мира.

До Четврте офанзиве су остали у Бихаћу.

- Повлачили смо се камионима, док би било бензина, а кад нестане, онда пешице. Воју су послали у Лику. Ту смо се раздвојили. Кренула сам кроз Босну, преко Неретве. Јака зима, снег два метра. Ишли смо на мост који је Тито срушио, да превари Немце. После смо испод ставили даске, да би могло да се пролази. Било је пуно рањеника. Тад смо од кошуља правили завоје. Прешла сам и Сутјеску, где сам рањена у раме. Само ме је окрзнуло - стоички премотава филм, с благошћу на лицу.



После Пете офанзиве, прешла је у Банијску бригаду да би дошла код свог Воје на Кордун. Таман кад су се нашли, прекомандован је у Славонију. Отишли су заједно. Година 1944, она у другом стању.

- Идемо, тако, кроз минско поље. Али, знали смо како треба да ходамо. Газимо у стопу оног испред себе. Била сам тад млада и трудноћа ми је била један од најлепших периода у животу.

Мира нам открива и занимљив податак о рођењу сина.

- Овај момак овде се родио у зиму, 23. децембра 1944. године. А он упорно и данас свугде виче да је рођен 1945!

Био је једна од ретких преживелих беба у збегу. Показује нам слику, у очевом наручју, кад га је видео први пут.

- На Папуку су се налазиле болнице и склоништа. Отишла сам с Милошем кад је био организован последњи прелаз преко Драве за Мађарску. С друге стране су надирале немачке трупе. Неки Руси су нас аутомобилом пребацили преко скеле. После сам, с бебом у наручју, наставила сељачким колима, од села до села. Касније сам за воланом неког камиона препознала друга из гимназије Вељу. Успут, све порушено и рупе од "каћуша". Чекали смо да прођу војске, па да наставимо. А војски, разних.

Тако су стигли у Београд, у јануару 1945. Ту животним узбуђењима, међутим, није био крај. Воју Шобајића су истог месеца поставили за војног аташеа Југославије у Паризу! Убрзо му се придружио и остатак породице.

- Одвела сам Милоша у Париз кад је имао свега неколико месеци. Рат није био завршен. Тад још није смело да се путује. Летели смо војним авионом. Није ишао право на Париз. Морао је прво на Марсељ, јер су се успут још водиле борбе. Поносно сам сина држала у крилу на Дан победе 1945. на Јелисејским пољима.

Живели су код парка Монсо. Остали су четири године. На фотографији, мајка и Милош у њеном загрљају. Париз, 1945.

- То је Неји, били смо у шетњи - констатује Мира која на црно-белој фотографији тачно препознаје дрворед у угледном западном париском предграђу.

Већ тада је била шланг дама, попримила танку париску елеганцију. Ни налик оној једрој Личанки. А и ратне патње су учиниле своје.

Дуго је, затим, живела у иностранству. На слици, у балској хаљини, у Инстанбулу, са мужем Војом, генералним конзулом. Пратила је, затим, с мањим београдским прекидима, супруга као амбасадора у Букурешту, Израелу, Авганистану. Све до средине седамдесетих, кад је у тој земљи свргнут краљ. Отприлике до оног тренутка када је сликарски зов њеног сина Милоша Шобајића одвео у - Париз.

Мира се тад зауставила у Београду. Пре неколико година животни пут их је поново спојио, у истом граду.

- Изводе ме, кад је рођендан или неко славље. Прошетам понекад. Слабо излазим. До пре неколико година, ишла сам редовно на пијацу - каже мајка Мира, насмејана, у доброј форми, па седа за шиваћу машину.

Остала још једна кошуља, да је поруби.

УСПЕШНИ

МИРА има троје деце и сва су успешна. Уз Милоша и Љиљану, преводиоца с енглеског језика, има и сина Драгана, академског професора емеритуса музике. Сви сада живе у Београду.


ОПТИМИСТА ПО ПРИРОДИ

ВЕДРИНА је рецепт за дуговечност, каже Мира.

- Радила сам све као и сав остали свет. Ништа посебно нисам предузимала. Пробудим се око седам ујутро, лежем око 11 увече. Нисам пила, кратко сам пушила. Код лекара уопште нисам ишла, све до старости. Има нешто у генима, сигурно. И мајка ми је доживела деведесету. Али, нисам депресивна. Оптимиста сам по природи. Никада нисам намргођена или љута. Најважније у животу је бринути о другима и бити расположен.