ОД ИГЛЕ, конца и шиваће машине, не одваја се више од пола века. Иако је већ увелико загазио у девету деценију, Миливоје Туфегџић (82) је сваког дана на радном месту - кројачкој радњи у Улици војводе Степе. И недељом, мора да сврати, "реда ради". Лола, како га зову најближи, око себе шири позитивну енергију, а на ведром духу у позним годинама, могу му позавидети и они много млађи. Открива нам да га рад и муштерије одржавају тако виталним.

Из родне Сремске Митровице у Београд је дошао шездесетих година прошлог века. Решио је да успе и остане. Није одустајао ни када је, код чувеног београдског кројача у Страхињића Бана, радио три године без динара. Стигао је и до Беча и салона за шивење фракова. Али, у граду валцера, задржао се тек неколико месеци. Ни похвале газде и муштерија, ни "новци", нису могли да га задрже. Како каже, није било душе и топлине у хладним Аустријанцима. Решио је да ризикује и са колегом отвори самосталну радњу, најпре у Улици Грчића Миленка, а од 1971. године је на садшњој адреси.

Посао је кренуо. За Лолине веште руке, прочуло се по граду. Међу сталним муштеријама су Срђан Ђоковић, Веса Јевросимовић, Тања Бошковић, Миша Матијаш, Драган Брајовић Браја, Бане Стојаковић, власник "Еуросалона"... Долазе због разних преправки, пошто већ 20 година чика Лола не шије одела.

- Срђан Ђоковић је тачан као сат и жели да одмах буде готово - прича Миливоје. - Доноси своје ствари, али и за синове, углавном одела за скраћивање. Жели одмах да плати, кажем му сачекај да завршим. Увек оставља бакшиш, као и Бане Стојаковић... Сви су они потпуно нормални људи, нису оптерећени тиме што су познати. Никада нисам имао проблема ни са једном муштеријом. Ако видим да не прихвата оно што кажем, повлачим се, не расправљам се.

Чика Миливоје без проблема и "из прве" може да увуче конац у иглу. Каже да обраћа пажњу и памти само лепо, а оно ружно на "једно уво уђе, на друго изађе". Иако је кројачки занат некада био изузетно цењен, а имати свог мајстора за одело ствар престижа, времена су се променила. Доброг кројача је тешко наћи, а и одељења где се школују су празна.


Фото: Ж. КНЕЖЕВИЋ

- Две године сам давао оглас за кројача, нисам могао да нађем никога - прича Миливоје. - Јавио се један, који је тражио да му платим 20.000 евра да разради посао?! Данас сви хоће да не раде, а да лепо живе. То не може. Мора да се ради и 15 сати, ако желите да успете. Тужно је да у Београду, ускоро, неће бити мајстора, који зна да сашије одело.

Велику подршку у животу, а и раду, Миливоју даје супруга Невена, а ни после 45 година брака, љубав није престала. Њихова највећа срећа су унуци Олег и Аника, као и три ћерке, које су, такође, успешне у својим пословима.


Фото: Ж. КНЕЖЕВИЋ


ЖЕСТОКИ МОМЦИ

МЕЂУ муштеријама су били и жестоки момци. Чика Лола није ни знао ко су Гишка, Бели, Жућа... Сећа се и анегдоте.

- Улази човек и представља се "Ја сам Бели", на шта ја одговарам "Драго ми је, ја сам Црни" - прича Миливоје. - Увек му је возач носио ципеле и одело. Тек касније сам сазнао ко су ти момци. И они су увек били добре муштерије.