Када су од око 1965. године стотине хиљада Срба у потрази за добрим зарадама и могућностима уштеде кренули у Немачку, нико није ни помишљао да ће до краја свог радног века, највише њих и до краја живота, остати у тој земљи. Многи су планирали да се врате у Србију, изграде куће или купе станове, отворе неку занатску радњу или да се опет баве пољопривредом.

Према истраживањима др Данијеле Сепановић из Штутгарта, само се око 30 одсто Срба тзв. „прве генерације“ вратило у своју постојбину. Они који се нису вратили су ипак остварили своје снове. О томе говори безброј прелепих кућа у завичају у којима, нажалост, нико не живи.

Они који су остали у Немачкој су изродили потомке, ти потомци су такође подигли своју децу, а већ се рађа и четврта генерација која ће, као и њихови преци, највероватније остати у туђини. Срби у Немачкој су, иако их у отаџбини још увек третирају као да су на „привременом боравку у иностранству“, одавно постали исељеници.

Људи из прве и добрим делом и из друге генерације досељеника су сачували свој идентитет. Стасавали су у времену „безбожног комунизма“ у Србији, али су се, одласком у туђину, захваљујући утицају Цркве, вратили вери својих предака. У томе им је помогла Српска православна црква чији су свештеници, попут правих мисионара, кренули за својим народом и основали бројне Црквене општине у Немачкој.

Брзо су настали и многи клубови. Та удружења су у недостатку других могућности, била својеврсна „берза радних места“, „инфо-штандови“ за размену информација, слушале су се вести из отаџбине итд.

Настале су бројне секције, од фолклорних, преко шаховских, фудбалских, куглашких па до литерарних идр. У границама могућег, постојао је својеврстан културни живот који је тих првих година „гастарбајтеровања“ помагао очувању идентитеа. Данас је клубова, због недостатка интереса младих Срба са којима смо разговарали, све мање. Тамо где клубова још има чланство је све старије.

Већ код треће генерације се често примећује слабо познавање језика и ћириличног писма. Није ни чудо јер је и знање њихових родитеља било дефицитарно. Неко ко не зна много, није могао ни то мало да пренесе на своје потомке.

Free image Pixabay


Четврта генерација ће највећим делом, то је својевремено тврдио и протонамесник Српске православне цркве у Штутгарту Слободан Миљевић, сада у пензији, изгубити свој српски идентитет и језик.

- Можда ће им остати само још вера њихових предака. У Немачкој ће нам се догодити асимилација Срба, слична оној у Америци, Канади и Аустралији где су многе генерације на жалост престале да буду Срби - рекао нам је свештеник.

Наши млади се у Немачкој убрајају у најбоље интегрисане људе мигрантског порекла. Одлично говоре немачки, преко 90 одсто редовно посећује немачке школе, имају изучене занате, поседују и друга образовања и редовно раде. Из године у годину све је више ученика гимназија као и студената на разним факултетима.

Млада генерација Срба је схватила важност интегрисања у друштво у коме живе и потребу за добрим образовањем. Они, закључилии смо из разговора у једној дискотеци, се не разликују од својих вршњака Немаца. Сличне су им жеље и потребе.

Са 18 године већ желе возачку дозволу и први аутомобил, на сличан начин проводе своје слободно време, чланови су многих немачких спортских клубова и све више је наших на одговорним местима у привреди и администрацији.


ладе Србе од којих су многи одавно добили немачка држављанства па се у статистикама воде као Немци, срешћете углавном само у шездесетак наших клубова у Немачкој, али само ако клубови имају фолклор или бар неку спортску секцију.

Према истраживањима, у српским клубовима је организовано тек 1-1,5 одсто српске популације, најмање је младих, а то је на око 400.000 Срба и бар још 200.000 наших који се воде у статистикама као Немци, максимално само око 6.000 чланова. Вероватно их је чак доста мање. Постоје клубови који имају по двадесетак чланова, углавном је то само по неколико породица.

Чак ни они већи клубови са стотинак и више чланова, због недостатка финансија нису у стању, сматра Јелена Димитријевић апсолвент економије, да младима, осим фолклора, пруже програме који ће их привући да се учлане у неки клуб.

- Зато се веома често минимални „друштвено-култирни живот“ наших младих, ако се тај музички шунд тако може назвати, одиграва у тзв. „нашим“ дискотекама где гостују певачи и музичари са простора бивше Југославије - каже Јелена.

Позоришних представа или наступа бољих музичара, изложби ликовних стваралаца и сл. скоро да нема.

- Имам само неколико пријатеља Срба - још из основне школе - каже нам Петар Газивода.

- Сретнемо се по некад у једној дискотеци. Девојка ми је Немица па смо често са Немцима а изласци - зна се, кафићи, понекад диско, ређе биоскоп. У Србију нисам ишао 8 година, немам тамо никога од ближе родбине а за одмор има и лепших места, прича Петар. Питамо га да ли зна ко је премијер Србије. Одговор је јасан, а чули смо га од више наших младих српског порекла. Каже - не занима га и не жели да зна!

Незаинтересованост о данашњим догађањима у Србији је велика. Очигледно је одавно прекинута јача веза са отаџбином њихових предака. Разлози су вишеструки а најозбиљнији разлог је што су од наших младића, иако рођених и одраслих у Немачкој захтевали, све до увођења професионалне војске, захтевали служење војног рока у Србији.

Free image Pixabay


Одсуством са посла због војске они би изгубили радно место које, вероватно, никада не би више добили, засновану породицу не би имао ко да издржава, кредите за станове не би нико плаћао итд. На критике да би, ако би узели немачко држављанство, и као Немци морали да служе немачку војску која је до не тако давно, као и у Србији, била обавезна, одговарали су нам да би им онда та држава плаћала издржавање породице и помагала код других трошкова. Због финансијског опстанка, десетине хиљада младића, данас већ одраслих, у међувремену посталих родитеља нове генерације Срба у Немачкој, су својевремено узели немачко држављанство. Избегавали су, иако су се на другим пољима показивли као врсни родољуби, из поменутих разлога, некада принудно служења војске.

Прочитајте још - Дијаспора би улагала у завичај


Како се у новије време све више говори о поновном увођењу опште војне обавезе за све држављане Србије, па и за оне који су рођени и непрекидно живе у иностранству, поново се јавља страх да ће нове генерације српских младића опет годинама избегавати одлазак у земљу порекла својих родитеља.

Други фактор отуђивања од Србије је чињеница да су најближи рођаци као бабе и деде, стричеви и ујаци, тетке итд. одавно умрли а са њиховим потомцима, баш због дужегодишег неодласка у Србију где би због избегавања војне обавезе били хапшени, је прекинута. Није се бар две деценије одлазило ни на одмор у Србију, кажу наши саговорници.

Тако су старе везе покидане, нове нису стваране. -Момци нису могли, иако су то жарко желели - каже нам Зоран Смиљанић.

Да упознају девојке у Србији којима би се можда женили. Зато су учестали бракови са странкињама. Уместо да стварају нове породице са девојкама из Србије и да се тако успоставе нове везе, тих веза нажалост мало. Чудно је да и доста српских девојака избегава удаје у Србији, па минимирање веза са Србијом, важи за оба пола.

Полазећи од испитивања 500 људи српског порекла сврстаних по старосним групама и образовању на територији покрајине Баден-Виртемберг и Штутгарта али и шире и њиховим одговорима на укупно 52 питања, др Данијела Степановић у свом научном раду „Интеграција Срба у немачко друштво“ закључује, да велики велики број испитаника тврди да држава Србија не чини ништа или врло мало за очување идентитета и спречавање асимилације младих људи српског порекла.

Највећем броју испитаника није познат рад некадашњег Министарства за дијаспору (МЗД) ни касније Канцеларије, нити их сматрају потребнима. Сматра се да ни тзв. Скупштина дијаспоре не ради ништа и да није потребна јер су подобни „посланици“ према својевременом писању „Вечерњих новости“ намештани од функционера МЗД! Данас се више не зна ни да ли та „Скупштина“ уопште још постоји!

По мишљењу испитаника једине институције које раде на очувању националног идентитета су на првом месту Српска допунска школа, следи је наша црква. Од око 12.000 српске деце школског узраста у Немачкој, нашу школу похађа само око 1.500 ђака.

На све предлоге, како да дијаспора суфинансира школу, држава никада није одговорила. На жалост, у Немачкој као и широм света где живе бројни Срби је премало учитеља јер држава нема новца да плати више наставника.

Free image Pixabay


Од 1965. до данас је у Србију стигло, тврде економисти из дијаспоре, око 230 до 250 милијарде долара! Због поменутих кидања веза, прилив девиза би био све мању, али ће вероватно ипак опстати јер је много младих - по неким проценама од 30.000 до 70.000 већ напустило Србију. Они ће бар две, три деценије и даље слати девизе за издржавање своје најближе родбине.

Предлог могућег суфинансирања допунских школа је био, да држава од у Србију годишње приспелих четири до пет милијарде долара одвоји само око 0,1%. То би било око четири до пет милиона долара - довољно за више Допунских школа, али и за по који Културни центар.

На тај начин би се за убудуће обезбедила приврженост најновије генерације Срба својој матици. Сачувало би се и подстакло сазнање „ко су и одакле су“, како би и даље својима у домовини били од помоћи.

Не треба чудити да ће, ако се што хитније ништа не уради на бољем и масовнијем стручном раду на очувању идентитета и спречавању све присутније асимилације уз ширу подршку државе, али не кроз некакве „скупштине дијаспоре“ и празне приче, многи из генерације Срба рођених у Немачкој на питање шта знају о Србији одговорити. - Србија, Боже, шта то беше? - чули смо од старијих Срба из Штутгарта и околине.

П. Р.