ИАКО је време све лепше, Суботичанка Мирослава Бриндза не може да отвори прозоре свог дома у насељу Александрово, јер се тик до њене куће налази погон за производњу пластике.

Прочитајте још: Чађ загађује град

Када се пре десетак година доселила у кућу на Београдском путу 182, за Мирославу је то био прави мали рај, миран и тих крај, удаљен од градске вреве, а опет саобраћајно добро повезан. Међутим, од када јој је 2014. године први комшија постао произвођач пластике, тврди да је њен и живот осталих у комшилуку постао немогућ, јер из погона допиру бука и различити непријатни мириси. Мештани се питају како је могуће да у зони становања никне један производни погон.

- Ово припада "црвеној" зони становања и ја у свом дворишту не смем да држим ни пиле, али зато између две породичне куће, усред насеља никне погон у коме се стално топи пластика - пита се Мирослава. - Нисам само ја незадовољна због тога. У близини су и школа, вртић, православни храм и цео крај је густо насељен. Покренули смо петицију коју је потписао 161 житељ Александрова и предали смо је Месној заједници и надлежнима у локалној самоуправи. Одговора, међутим, још нема.

Прочитајте још: Ваљево: Малигнитет у ваздуху

Док чека одговор, Мирослава не може ни прозор да отвори, јер је, како каже, смрад од топљења пластике неподношљив.

Мирослава нам показује близину фабрике

Одговор пак лежи у томе да је у зони становања могуће планирање и других делатности, али уз услов да не угрожавају животну средину и услове становања, буком, гасовима или другим штетним дејствима, односно, да су предвиђене мере заштите животне средине.

Како кажу у градском Секретаријату за заштиту животне средине, за погон је била прописана обавеза израде студије о процени утицаја на животну средину, која је урађена у законском року, односно, пре почетка радова, и на коју је дата сагласност, и није било примедаба грађана током јавног увида. Такође, инспекција је у два наврата мерила ниво буке и установљено је да она, у дневном и ноћном периоду, на два мерна места не прелази граничне вредности.

- Нисмо реаговали тада, јер се као обични грађани не разумемо у процедуре, технологије прераде пластике и остале ствари. Тада је очигледно направљен пропуст који је сада врло тешко исправити, а у Министарству за животну средину су ми рекли да је проблем што је за објекат издата дозвола и да је мукотрпан и дуг процес њеног одузимања и поништења студије о утицају на околину - слеже раменима Мирослава.

ПРЕКИПЕЛО

- ПИТАМО се шта ми сада да радимо, јер нам није решење да се иселимо, али ни овако не можемо да живимо - очајна је наша саговорница.