За неке је оброк без сира незамислив, шта год да је на менију. Пробирљивији и са дубљим џепом траже одређену врсту овог деликатеса. Не без разлога, јер квалитет одређују технологија производње, врста млека од којег се прави, тврдоћа. Примера ради, полутврди сиреви се за наше прилике могу сматрати егзотичним. Ниједан изворно није са наших простора, истичу домаћи нутриционисти.

Едамер потиче из Едама, малог лучког града на северу Холандије. Прави се од пастеризованог крављег млека, са 40 одсто масноће. Мора добро да одлежи, а дуго задржава свежину. Препознатљив је по облику у виду кугле и по кори од црвеног воска. Једна кугла едамера тешка је око један и по килограм. Осим овог, добро одлежалог едамера, постоји и мањи, "бејби едамер". Он је сувљи, сланији и оштријег укуса. Али, такође, дуго задржава свежину.

Гауда је такође холандска врста сира. Представља пикантну верзију едамског сира, са већим садржајем влаге и мањим салинитетом. У продаји може да се нађе гауда са зеленим бибером, орасима, кимом, маслинкама и паприком, зачинским биљем, као и са семенкама сенфа.

Трапист потиче из Француске, а припрема се од крављег млека. Истина, сада се производи у већини европских земаља. Кора му је глатка, бело жућкаста. Сирно тесто такође жућкасте боје, правилно се испуњава шупљинама величине сочива, које никако не смеју да буду прегусте.

Сиреви са белим плеснима су мањи - теже од 100 г до једног килограма. Висина им је увек од два и по до три центиметра, без обзира на тежину. На целој њиховој површини налазе се колоније белих плесни. Ови сиреви су специфичног укуса и мириса, који добијају после кратког периода зрења. С обзиром на то да имају кратак период зрења, кратко и трају.


Осим полутврдих, у исхрани важно место заузимају и меки сиреви. Сви имају меко нежно тесто, а најкарактеристичнији су:

Бри, други најпознатији сир са белим плеснима, који се производи од непастеризованог крављег млека. Сазрева од 10 до 12 недеља, када добија белу јестиву кору, која је на ивицама светлосмеђа. Бри је мекан путераст сир, са укусом који подсећа на печурке или зреле крушке.

Камембер је најпознатији сир из ове групе. Садржи око 45 одсто масти. На полицама просечно одлежи 12 дана, а најдуже до 35 од дана производње.

Фета је овчји или козји сир, мада може да буде произведена и од помешаног млека ових животиња. Снежнобеле је боје, садржи између 30 и 60 одсто масти и свеже млечне киселине. Одлежава у сланој води недељу дана до неколико месеци. У зависности од дужине одлежавања, фета може да буде мека и тврда. Мека је слађа, са богатијом аромом и мање је зачињена. Тврда фета је сланија, има доста зачина и врло оштар укус и мирис.

Моцарела је меки сир, који се, у зависности од врсте, користи на два начина. Такозвана обична моцарела има полумекану, еластичну структуру и без деликатне је ароме. Углавном се користи за кување или као надев за пицу. Друга врста моцареле се производи искључиво од бивољег млека, врло је сочна, са помало слаткастом деликатном аромом.



РАПСОДИЈА У ПЛАВОМ

Најскупљи су плави сиреви. Препознају се по плесни плаве или зелене боје, распоређеној равномерно по целој унутрашњости сира. Имају врло специфичан укус и мирис, док се сирно тесто карактерише по великој топивости. Плави сиреви имају дужи период зрења у односу на оне са белим плеснима.

Рокфор је најпознатија врста, а прави се од овчјег млека које се односи у кречњачке пећине, где сазрева од четири до девет месеци. Заправо, у пећинама борави све док бактерија Penicillium roqueforti (пеницилијум рокфорти) не доврши своју рапсодију у плавом. На крају плави рокфор поприма благи мирис овчјег млека и кречњака.

Горгонзола је други, најпознатији сир из плаве групе. Он припада пресним сиревима, врло је мекан и има плаво-зелену боју.