КОЈУ игру играте? Тимску, јер сте најсрећнији када сте део групе? Или радије бирате индивидуалне спортове, полажући све наде само у себе? У колективу се осећате сигурније? Не волите да делите ни заслуге ни кривицу са другима? Најсрећнији сте када путујете сами, јер тако све може да буде по вашем, уместо да се прилагођавате другима? Никада не идете сами у кафић или у шетњу, зато што сматрате да је то неприродно? Не сналазите се са празним ходом који доноси прекид везе, па одмах започињете нову? Човек сте тима или преферирате соло игру која год да се игра? Навикли сте да се сакривате иза масе? Храбро стојите на бранику властитих одлука, макар оне биле екстремне?

Да ли уопште имамо могућност да у животу будемо искључиво једна, односно друга категорија? Да водимо игру онако како ми желимо? А чак и ако можемо, од чега зависи да ли ћемо се боље осећати у кожи "солера" или ципелама тимског играча? Од карактера? Васпитања и процеса социјализације кроз који пролазимо? Општег начина живота?

Леонора Павлица, психолог и конструктивистички психотерапеут каже да би стручњаци који воле да људе посматрају кроз црте личности, рекли да је то ствар природне склоности ка индивидуализму, односно тимском духу.

- Црте личности су наше унутрашње и урођене диспозиције да реагујемо на одређени начин, па мало зависе од срединских фактора - наводи саговорница "Живота плус". - Ти психолози би "солере" видели као интроверте, а друге као екстраверте. Међутим, сматрам да је чак и биолошка база подложна корекцији. Она је само потенцијал који може и не мора бити искоришћен. А у којој мери ће неко да задржи своју "природну" склоност у многоме ће зависити управо од чинилаца социјализације, искуства, раних развојних модела...


ИЗБОР СПОРТА (НИ)ЈЕ НЕБИТАН


Како ћемо препознати "солере"?

- Људи који преферирају "солирање" као стил живота ће пре бирати такмичарске, а не екипне спортове. Радије ће се наћи на професионалној позицији која не захтева сарадњу, већ пре истиче индивидуалност, личну одговорност и самосталност, умеће да уживају у свом друштву. Неће се либити да сами изађу у град или сами оду на путовање. Лакше ће подносити временске периоде у којима немају емотивног партнера, а у вези ће инсистирати да имају време за себе и држаће до важности личног усавршавања. Животне проблеме ће најчешће покушавати да преброде без подршке. Укратко, они су самостални, одлучни, често компетитивно настројени, некада и нарцистични.


Шта одаје тимске играче?

- Они воле и преферирају подршку, дружељубиви су и то за њих може да буде највиша вредност. Често им је на радном месту важнија пријатељска клима него карактеристике самог посла. Неретко су несигурни и не воле сами да одлучују, склони су да делегирају одговорност или да је поделе, јер страхују да не буду криви. Свака њихова активност је лепша ако укључује друге људе, а у везама могу ићи и до симбиотских односа (не нужно). Жељни су пажње, ослонца, подршке и прихватања. Воде рачуна о утиску који остављају и углавном су осетљивији на критике од прве скупине.

Колико избор спорта и хобија/активности у детињству може да утиче на то да ли ћемо касније, током живота, боље "пливати" у тимским пројектима, на пословима који захтевају рад у групи или ће нам индивидуални више пријати?

- Избор одређеног спорта у детињству може да промени иницијални курс, али тек здружено и са другим факторима. Ако је неко рођењем склонији да буде индивидуалац, он може и у тимском спорту да показује тенденцију да буде изражено компетитиван - да по сваку цену његов тим победи или да у њему буде најбољи. Та потреба да се докаже неће се значајно ублажити одабиром тимског спорта, поготово ако је и родитељско васпитање такво да шаље поруке - "Бори се, дај све од себе, буди најбољи, буди први". Тек ако и родитељи својим примером и порукама крену да негују стил сарадње и заједништва, постоји могућност да се неко развије у правцу веће дружељубивости. Ту је и искуство, па ако особа кроз сопствену праксу процени да јој се више исплати једна од две поменуте опције, сигурно ће у будућности чешће преферирати ону која јој доноси више користи.


ИГРА(Ј) ЗА ПОБЕДУ


Да ли ова "подела" може да зависи и од тога које смо дете у породици? Верује се да су јединци већи индивидуалци, јер нису навикли ни са ким ништа да деле, док су млађа деца друштвенија, зато што од рођења имају неког с ким се играју, од кога уче?

- Многе теорије покушавају да докажу ову хипотезу и направе такву генерализацију. Али свима је познато да и млађе дете има порив да се позиционира, избори за своје играчке, родитељску љубав и пажњу, што неминовно захтева извесну количину компетиције. Такође, познати су нам примери јединаца који прилично пате и надомешћују ову самоћу дружењем са много млађом децом. Стога, не можемо се уздати у редослед рођења као параметар. Ако деца живе у култури дељења, заједништва, саосећања, бриге, имаће већи потенцијал за дружељубивост, ма који по реду да су рођени, а ако се негују амбициозност, борбеност и самосталност пре ће следити трасу индивидуалности.

Тимски дух се негује још код учитељице, али шта ако се у то умеша учење родитеља да треба да гледамо само себе и да се не обазиремо на друге? Како се тај "сукоб" најчешће решава?

- Бојим се да је утицај учитељице прилично блажи од родитељског. Прво, њих доживљавамо као значајније моделе; друго, са њима углавном проводимо више времена; треће, родитељски утицај је доста ранији и до поласка у школу скоро да већ имамо формирану јединку која је склонија једном од ова два типа реаговања. Међутим, ако је реч о прилагодљивом детету, критички настројеном и рефлексивном, утицај учитељице може, ипак, да однесе превагу.

Ко има боље предиспозиције за успех у послу, везама, пријатељству, а да смо одбацили предрасуду да је то нужно човек тима? Ко то пре игра за победу?

- Човек тима је прилагодљив и на око изгледа да лакше успоставља и задржава контакте у било којој сфери - пословној, пријатељској, емотивној. Али често се губи из вида да он мора да прави компромисе и да у њима прилично жртвује своје потребе - снижава стандарде, препушта иницијативу другоме. Укратко, има флексибилне границе које као такве могу неретко бити осујећене. Индивидуалац се, с друге стране, доживљава као "тежи" човек, крут и бременит својим правилима, као неко са ким не иде увек лако. Он зато око себе има мањи круг људи, али има јасније границе, скројене тако да очувају његово самопоштовање и лично достојанство. Он се неће олако мењати, нити жртвовати због неког, али и неће толико често бити повређен. Размислите сами која вам се опција чини перспективнијом.



КАД ИНДИВИДУАЛАЦ ИГРА У ТИМУ

Може ли велики индивидуалац по потреби да буде и сјајан тимски играч, а да се у тој улози добро осећа?

- Може, докле год не осећа да су му чланови тима претња. Ако је циљ посла постављен тако да се до њега може доћи само удруженим снагама и где је свако заслужан за неку деоницу, овакав сценарио је могућ. Али ако сви раде на истом циљу и постоји могућност за поређење и додељивање "титуле" најбољег у тиму, склоност ка компетицији ће лако изаћи на видело.


КО ЈЕ СУЈЕТНИЈИ

- Сујета не мимоилази никога. Сви људи су сујетни на овај или онај начин, само је разлика у степену. Не бих да тврдим да је нека од поменутих категорија подложнија томе. Може изгледати да су то соло играчи, али то је тако јер они сами морају да бране и оправдају све своје изборе и подухвате, што је некада јако захтевно. С друге стране, и тимски играчи су сујетни, само своје несигурности крију иза леђа групе.