НЕМЕРЉИВА је и неописива туга коју родитељи осећају након губитка бебе, било да се то догоди у трудноћи или непосредно по порођају. Према појединим истраживањима реч је о најстреснијем догађају у животу, после ког ништа више није ни налик ономе што је било пре тога. Сва надања, жеље, планови, визије будућности болно се распрше у секунди, остављајући зрнца неостварене љубави да лебде око родитеља и никада се не слегну у фиоци за заборав.

- Тренутак у коме пар сазнаје да ће добити бебу највероватније је најсрећнији у њиховом односу. Породица се проширује на троје и, без обзира на то што је беба невидљива, у мајчином стомаку, све време током трудноће развијају се односи мама-беба и тата-беба. Мајка осећа бебине покрете, а родитељи заједно могу да чују откуцаје срца или виде дете на контролном ултразвуку. Већ тада се развијају специфичне везе између родитеља и детета – објашњава Јелена Бранковић, психолог и системски породични психотерапеут, додајући да савремена истраживања показују да је повезаност мајке са дететом у стомаку много већа него што бисмо наизглед рекли, а до краја трудноће та веза се развија и на релацији тата–беба. - До самог порођаја будући очеви и мајке имају представу какво је њихово дете, јасно знају да вам опишу да ли је "мала спавалица" или "будући фудбалер", а развијају и стратегије како да умире дете – пуштају музику, причају му, певају или мазе стомак.

Од чуда и несигурности, родитељи полако почињу да се сналазе у својим будућим улогама оца и мајке и да брину на начине који су им током трудноће доступни – исхраном, здравим начинима живота, али и доношењем одлука о будућности – куповином опреме, разговорима о начину васпитања и опхођењу са бебом и слично. Такође, будући мама и тата уче како да буду тим и да сарађују у задатку развијања здружене бриге о њему.

Због тога је, према речима наше саговорнице, тренутак сазнања о побачају или смрти детета током порођаја изузетно трауматичан за оба родитеља. Они морају да се суоче са губитком бића за које су се значајно везали, али и са неуспехом да заштите бебу, и то у тек формирајућој улози родитеља.


СУОЧАВАЊЕ СА БОЛОМ


- Ово сазнање може да носи изузетно снажне емоционалне реакције. Најчешће су то прво шок и неверица, као и доживљај паралисаности, отупелости или празнине, као одбрамбена психолошка реакција на изузетно стресан губитак – каже наша саговорница. - Првобитне реакције на губитак бебе могу бити и снажан бес усмерен на себе (мајка или отац појединачно) или на друге – било да је то лекар гинеколог или друго особље и стручњаци који су били укључени у бригу о трудноћи, а често и на - судбину, живот, Бога, здравствени систем. Неретко се среће и осећање кривице и питање "шта сам могао да учиним" да се губитак избегне. Коначно, ту је преплављујуће осећање туге због губитка бебе, прекида развоја улоге родитеља и свега онога што је у будућности могла да постане наша породица – наводи Бранковићева.


"Кад ми је тешко, бежим у самоћу. Кад ми је још теже, тражим добре људе" - написао је Меша Селимовић. Према речима саговорнице "Живота плус", свако тугује на свој начин. Неки родитељи који се суочавају са побачајем или смрћу новорођенчета желе да о томе причају са свима, да деле своје доживљаје и поново пролазе кроз осећање туге, тражећи од других неку врсту утехе или емоционалне размене. Други, пак, имају потребу да се затворе и проживе та осећања у себи, отплачу, оджалују губитак и разреше га сами са собом, а неки да се окрену ка будућности, да праве планове у разним другим областима живота, чак и домену родитељства.

- Важно је освестити сопствену стратегију и тражити помоћ за туговање на начин на који вам прија – наглашава психолог. - За партнерски и брачни однос заједничко туговање за изгубљеном бебом може бити велики изазов. Тим родитеља који је био тек у настајању морао је да се суочи са тиме да је изгубио највреднију ствар. Тешко је бити ослонац и подршка уколико сте и сами сломљени – каже Јелена, додајући да, уколико партнери на различите начине испољавају осећање туге, међусобна подршка у оваквим ситуацијама може бити још тежа. Управо због тога парови се често удаље након губика бебе. Наша саговорница сматра да је важно и од партнера/партнерке тражити учествовање у сопственом болу које је њему/њој прихватљиво. Веома је битно и размишљати шта су за свакога прихватљиви ритуали туговања, као и трагати за заједничким (породичним) обредима. Појединим паровима је важно да се на неки начин опросте од бебе – једни ће желети да је виде, други да задрже неке од предмета који су "припадали беби"“ или да се поздраве са њима, буду у контакту са дететовим сликама са ултразвука или се од њих опросте...


ЗНАЧАЈ ПОДРШКЕ


Колико је, у тим моментима, важна подршка породице и пријатеља? Психолог Јелена Бранковић сматра да је шири систем подршке, у који спадају пријатељи и породица, тада од великог значаја.

- Важно је да родитељи отворено комуницирају о томе каква подршка би им пријала – колико контаката или посета, да ли им је прихватљиво да пријатељи и родбина постављају питања о губитку (ако не, да им то јасно ставе до знања), шта тачно очекују да њихови најближи ураде и шта им је потребно (да ли да само да дођу и проведу време са њима или да нешто заједно раде, да пруже конкретну помоћ у распремању, куповини и сл). Што су јасније изражена ова очекивања, то ће круг породице и пријатеља моћи да буде боља утеха у породичном болу.

Колико год траума била тешка, временом ће осећања изгубити на интензитету. Иако ће у неким ситуацијама туга или друга непријатна осећања поново бити преплављујућа (подсећање на бебу – неко има слично ћебенце као оно које сте ви припремили, годишњице...), генерално је задатак туговања да помогне да се живот настави. Бол ће се у цикличним периодима понављати, али њен интензитет биће мањи, замениће је сећање на бебу.

Поновљени губици (други побачаји или смрти новорођенчета) могу бити поготово тешки и за мајку и за оца. Због тога је важно посветити време туговању и болу везаном за губитак бебе. Иако се често чини да је "најлакше" само прећи преко тога, непрежаљни губици често се врате још већим интензитетом у другим животним кризама или приликом поновљене трауме и могу да воде ка депресивним реакцијама. Зато је задатак свих у систему – гинеколога и медицинских сестара, као и психолога, психијатара и психотерапеута - да буду доступни родитељима који доживе губитак бебе уколико им је за превладавање потребна додатна подршка. Такође, значајно је охрабрити родитеље који се носе са оваквим ситуацијама да отворено говоре о својим осећањима и потраже додатну стручну подршку уколико сами процене да им је потребна – истиче Бранковићева.



НЕ УБРЗАВАЈТЕ ТУГОВАЊЕ


КАДА дође до губитка бебе, како не би требало да се понашају парови?

- Не треба да ћуте и да избегавају разговоре, да негирају да се ситуација догодила. Не смеју да занемарују своје потребе и да излазе у сусрет само друштвеним очекивањима. Важно је да могу да вербализују и изразе начине туговања који су њима значајни. Савет је и да се не убрзава туговање. Свако има свој темпо жаловања и превладавања губитака. Време потребно за залечење је индивидуално и зависиће од много фактора. Такође, не тражите кривца ни у себи ни једно у другом. Често је ово најтежи део туговања - прихватите да су се неке ствари догодиле без јасног разлога или узрока, или да можда никада нећете сазнати зашто. Оптуживање како себе тако и партнера само ће додати терет беса или кривице на туговање, а у партнерском односу често умањити могућност за заједничко превладавање губитка бебе. Не препуштајте се ирационалним бригама о наредној трудноћи. Често једно тешко искуство обликује наша очекивања у будућности - истиче Јелена Бранковић.