ЛИЧНИ осећај за време диктира унутрашњи часовник свакога од нас. Руковођени управо тим сатом склони смо да говоримо о изгубљеном времену, као и о времену које смо уштедели, објашњавају психолози наводећи неке од значајнијих утицаја на наше биће.

* Реалне дневне задатке никако не треба остављати за сутра. Напротив, сваког јутра треба направити умерени план дневних активности и заборавити на појам - "одложити".

* Тежак проблем треба оставити да одлежи, јер се најбоље може оценити са временске дистанце.

* Када су у питању друштвени контакти нема одлагања, јер се пропусти у међуљудским односима не могу надокнадити. Једном пропуштени, заувек нестају. Најбољи пример за ово су родитељи који се кају што нису довољно времена посветили својој деци. Или болесни људи који су били немарни према сопственом здрављу.

* Претварање снова у визије посебно је важно. Понекад су људи неодлучни у реализовању добре идеје, што може само да им осиромаши живот. Зато снове треба претварати у визије, а када се укаже прилика треба их реализовати.

* Време не лечи све ране, како се тврди. Психичке озледе задате речима могу да боле и читав живот. Зато увек треба бирати речи и користити их на начин да пријају психи других људи. Нарочито не треба оклевати у одавању признања и поштовања других.