КРАЈЕМ лета и почетком јесени 1989. године, Берлином и другим градовима Источне Немачке прохујао је вихор који се убрзо претворио у буру и наговестио рушење једног а стварање другог међународног система и поретка, стварање заједничке немачке државе која је подељена као последица пораза у Другом светском рату. Та уједињена Немачка убрзо ће постати "прва виолина" на европској и светској политичкој и економској сцени. Био је то почетак процеса који ће из темеља уздрмати послератно политичко устројство Европе, а делом и читавог света.

У готово свим земљама биће срушен социјализам. Совјетски Савез, та "империја зла", како су ову земљу називали на Западу, распарчаће се, расформираће се Варшавски уговор, а на географској карти појавиће се нове земље, док ће неке нестати. Нажалост и на несрећу свих народа бивше Југославије, и та земља ће нестати у крви, сузама, несрећама и патњама милиона људи. Једним добрим делом на иницијативу и уз сагласност, па и подршку, доскорашњих савезника у рату, али и земље која се тек ујединила, а све то у циљу остварења сопствених геостратешких интереса.

НАРАВНО, све то није директна последица рушења Берлинског зида и уједињења Немачке, нити би ту новостворену државу требало кривити за сва зла која су каснијих година и деценија проистекла на међународној сцени. То, једноставно, није историјска истина и не одговара стварности. Али чињеница је да су од тих догађаја пре тридесет година кола почела да се крећу низбрдо, и нису се зауставила до данашњих дана.

Рушењем Берлинског зида и, недуго после тога, уједињењем Немачке, почело је ново одбројавање историје - кажу аналитичари. Сви догађаји, сви процеси и сва дешавања на међународној сцени, а у неким случајевима, у појединим државама, и на унутрашњој, рачунаће се до тог историјског догађаја и после њега. Ништа, или скоро ништа неће остати исто. Време, догађаји и процеси рачунаће се до рушења Берлинског зида и уједињења Немачке и после тих догађаја. Зато они, на њихову тридесету годишњицу, заслужују да се на њих подсети. На све оно што се пре три деценије дешавало, како се дешавало и какве је последице оставило.

"ГОСПОДО, сведоци смо тренутка који се догађа једном у веку и доживљава једном у животу. Било би добро да се он упамти по добру, а не по злу..." Ове речи једног искусног страног дипломате, који је управо тих дана напуштао Берлин, после завршетка вишегодишње мисије, звучале су пророчански. Неизвесност која се у њима крила дошла је до потпуног изражаја каснијих месеци и година, када се испоставило да уједињење Немачке ипак не представља "корак од седам миља" ка стварању заједничког европског дома "од Атлантика до Урала".

У те приче о Европи од Атлантика до Урала, које је немачка и друга западноевропска пропаганда ширила преко моћних медија, поверовао је, на несрећу, и човек од чијег је утицаја и моћи умногоме зависио даљи развој прилика на континенту - совјетски лидер Михаил Сергејевич Горбачов.

ЗА САМО неколико година, он је од најпопуларнијег човека наше планете постао очајник коме сви окрећу леђа. Добрим делом разоружао је сопствену армију, у чему му је касније "помогао"" његов наследник, руски лидер Борис Николајевич Јељцин. Условно речено, распустио је Варшавски уговор и СЕВ, срушио Берлински зид, ујединио Немачку и уништио социјализам у својој земљи и многим другим државама у свету. Или бар, директно или индиректно, утицао на сва та догађања. И за све то добио Нобелову награду за мир.

Рушење Берлинског зида у јесен 1989. године, историја је забележила као преломан догађај за даља политичка кретања не само у Европи, него и у свету. За многе савремене политичаре и аналитичаре, од тог догађаја почиње нова ера у европској и светској историји.

ТОКОМ наредних тридесет година дошло је до великих промена на политичкој и географској карти Европе и света. Неке земље су са ње нестале, друге су се појавиле, што све заједно није текло безболно, без ратова и сукоба, који у неким деловима света и даље трају. Нажалост, и Југославија се деведесетих година прошлог века нашла у том вртлогу, с тешким последицама по народе који су живели на њеном тлу. Али то је већ друга прича и о њој ће касније бити више речи.

Сви догађаји на међународној сцени, и добри и лоши, којих је, нажалост, било више, не могу се директно повезати са рушењем Берлинског зида и уједињењем Немачке. А још мање се за њих може директно окривити Немачка. Али такође стоји чињеница да бар нека од тих збивања, посредно, имају своје полазиште и зачетке у догађајима од пре тридесет година.

ИЗВОРИШТА и узроке треба тражити и на другим странама, у центрима моћи на Западу, који су, осећајући се победницима у Хладном рату, новонасталу ситуацију почели масовно, жестоко и безобзирно да користе за остваривање сопствених циљева и доминацију на светској позорници. Да уводе своју "демократију", свој начин живота, своју културу и навике и тамо где се такви стереотипи не могу увести, вештачки "налепити" на државе, народе и друштва која од памтивека живе у другачијим условима и околностима, имају сопствену културу (готово по правилу старију, па и праведнију), своје обичаје, традицију... Да мале земље држе у зависности и покорности како би остале мале, без већег утицаја на међународна збивања, а великима не дозволе да остану велике и засметају богомданим господарима света. Такозвана глобализација је за многе земље и народе постала застрашујући појам.

БЕРЛИНСКИ зид је био масивна, до тада јединствена грађевина у свету - јединствена по својој намени и многим другим обележјима. Зид је симболизовао подељеност не само Немачке, него, можда у још већој мери, Европе и света. Био је изграђен у ноћи између 12. и 13. августа 1961.

Раздвајао је не само један народ, породице, већ и Европу, идеологије, начин живота. Био је дуг 155 километара, висок у просеку три и по метра, са облином на врху, да евентуални бегунци немају за шта да се чврсто ухвате. Имао је око 300 осматрачница, чувало га је 14.000 граничара са 259 службених паса. На неким деловима био је ојачан бодљикавом жицом и минским пољима.

ГРАЂАНИ источног дела града су са страхом и некаквим чудним осећањем гледали на ту творевину од бетона и челика, настојећи да јој се не приближавају, јер би то могло да се тумачи као намера да се пребегне на другу страну. А то се спречавало најчешће ватреним оружјем и без упозорења.

Правом кошмару који ће уследити претходило је масовно бекство грађана Источне Немачке, Мађарске и Чехословачке на Запад - у Аустрију, која је отворила своје границе, или у амбасаде западних земаља у Будимпешти, Прагу и неким другим престоницама. Био је то прави стампедо. Током лета и почетком јесени 1989, десетине хиљада аутомобила са источнонемачким регистрацијама ваљало се друмовима ка југоистоку, Чехословачкој и Мађарској, а затим даље, ка Аустрији и Западној Немачкој.


ПОДЕЉЕНЕ УЛИЦЕ

БЕРЛИНСКИ зид је пресецао берлинске улице, квартове, тргове, скверове, паркове, надземну ("С бан") и подземну ("У бан") железницу. Било је случајева да дели дворишта стамбених зграда. На неким стамбеним објектима, уз саму границу, зазидавани су прозори да бе ни неко кроз прозорски отвор прешао на другу страну - у другу земљу, другу државу, са другим друштвеним уређењем и другом идеологијом. Саопштено је да је приликом покушаја бекства преко Зида убијено више од 200 људи, али се њихов тачан број ипак не зна.