KRAJ JULA 1983.

Ne smiruje se staljinističko-nacionalistička haranga protiv ideološko-politički nepodobnih intelektualaca i stvaralaca, koju je maja meseca pokrenuo CK SK Hrvatske preko svog aktuelnog ideologa Stipe Šuvara. On se ponaša kao naslednik Vladimira Bakarića, bez njegovog političkog dara, ali sa više temperamenta, agresivnosti i arogancije. Taj veliki "reformator" školskog sistema u Jugoslaviji, sa svojim "usmerenim obrazovanjem", u stvari sa grubo redukovanim obrazovanjem i školama nazvanim "šuvarice", koje su umno unazadile jugoslovenske mlade naraštaje, taj opasni Stipica je zaista odlučio da zavede svoj boljševičko-hrvatski red u kulturi i umetničkom stvaralaštvu. Sa svojim saradnicima, napisao je crnu knjigu o ideološkim grešnicima, obima 237 stranica, i obelodanio je na skupu u Palati hrvatskih društveno-političkih organizacija. Skupu je prisustvovalo oko 140 hrvatskih političkih radnika, književnika, kritičara, slikara, filmskih stvaralaca i novinara, ideološki ispravnih. Šuvarovu crnu listu ideološki "nepoćudnih" intelektualaca i stvaralaca, kako su istakli nemački list "Noje ciriher cajtung" i bonski DPA, gotovo bez izuzetka sačinjavaju Srbi, pre svega oni koji žive u Beogradu. Na hrvatskoj ideološkoj crnoj listi nema nijednog Muslimana, Makedonca i Šiptara, a uvršćeno je samo nekoliko "nepodobnih" Hrvata. Stipe Šuvar, govoreći na tom skupu podobnih Hrvata, sa žestinom i u maniru titoističkog ideologa i egzekutora, obrazložio je svoju kritiku srpskih intelektualaca i pisaca, među koje je uvršćena i Desanka Maksimović. Svoju kritiku Šuvar je označio kao "pomoć srpskim drugovima da prevaziđu ovaj problem". Ovaj boljševičko-jugoslovenski dušebrižnik očigledno je tačno uočio da u Srbiji postoji i dela najjača antititoistička i demokratska opozicija u Jugoslaviji.

"MARKSIST" KARDELJEVSKE ŠKOLE

Radujem se tom Šuvarovom uviđanju istine o ideološkom raspoloženju srpske inteligencije. Šuvarova ideološka haranga obnovila je prošlogodišnje napade na moju knjigu "Stvarno i moguće". Muslimanskom ideologu Fuadu Muhiću pridružili su se i srpski titoisti Živorad Đorđević, LJiljana Šop i znameniti partijski ideolog i čuveni teoretičar srpskog titoizma, izvesni Milenko Marković. Taj srpski marksist i boljševik označio je "Stvarno i moguće" kao "svojevrsni političko-kulturni manifest u ime srpske nacije". Osobito oštro me je kritikovao zbog potcenjivanja radničke klase, koja je kod mene ostala da živi isključivo u sferi mitologije, pa "umesto radničke klase na sceni su narod (srpski)i inteligencija, kulturni poslenici u širem smislu koji treba da ponesu sav teret "moralnog preporoda" socijalizma i preispitivanja nacionalnih aspiracija srpskog naroda". Taj polupismeni marksist smatra da "Ćosićevo insistiranje na nekakvoj posebnoj ulozi inteligencije u društvu, u naciji, ostaje u okvirima klasne borbe, klasne podele društvenog rada, ili je zakasneli izraz nacionalnog romantizma". Taj "marksist" kardeljevske škole, rođen u predsoblju Stambolićevog kabineta, ne prihvata "nacionalno kao nadklasni entitet" i ne smatra da postoje "nekakvi posebni politički razlozi da srpski narod preuzima na sebe ulogu subjekta u ostvarivanju socijalnih ciljeva", ukazujući na opasnost od "nacionanog avangardizma", koji u višenacionalnoj zajednici vodi ka "velikodržavlju sa ideologijom pijemonstva ili ka nacionalnom separatizmu".

Zabole me ruka od prepisivanja teorijskih misli Milenka Markovića, ali taj napor, smatram, zaslužuje ovaj pretenciozni i nebulozni objašnjivač vazalstva srpskih komunista. Moje "otvaranje srpskog pitanja" i zalaganje za "novo ustrojstvo" Jugoslavije, isticanje "neregularnog položaja Srba u Hrvatskoj, s kritikom "maspoka" kao i govor o iseljavanju Srba sa Kosova, dakle, ono o čemu sam pisao u knjizi "Stvarno i moguće", Milenko Marković predstavlja samo kao igru na "kartu revanšizma" i "najteži vid obmana".

Tako, leta Gospodnjeg 1983. godine, o srpskom pitanju, socijalizmu i Jugoslaviji, a povodom mog "neprijateljskog piskaranja", misli "kolektivni um" Saveza komunista Srbije, koji dostojno zastupa njegov funkcioner Milenko Marković.

VERA I DUH

Avgust 1983.Glupost bezverja je u tvrdnji da je vera samoobmana. O veri s pravim razlogom može da sudi jedino vernik. Jer vera nije samo moć duha, ili, kako Paskal kaže - potreba srca; vera je trajno osećanje čovekove ugroženosti u ovom svetu. U biti, egzistencijalni strah je podloga vere.

RADUJEM SE I STREPIM

5. AVGUST 1983.

NJujorška izdavačka kuća "Narcourt Brace Jovanovich" objavljuje "Vreme smrti" na engleskom jeziku.

To je povod i prilika da vidim Ameriku. Izdavač planira da na desetak američkih univerziteta održim predavanja iz oblasti književnosti i izložim svoju poetiku i shvatanja o savremenoj literaturi. Biće to jedinstvena prilika da malo upoznam Novi svet, da povirim u neznano, da zaslutim živu realnost američke civilizacije, koja svojim tehničko-tehnološkim energijama nezadrživo osvaja planetu. I radujem se neviđenom, i strepim od tih saznanja i iskustava.

A srešću se i sa svojim ratnim protivnicima - četnicima i ljotićevcima. Zalagaću se za ideološko okončanje građanskog rata, uveren da su obe zastave krvave i prljave i da pod njima više ne može da se vodi nijedna bitka za budućnost Srbije i Jugoslavije. Istorija je zaravnila naše rovove i zatravila grobove. Sa idejama i ideologijama iz građanskog rata - četničkim i partizanskim, nijedno životno pitanje našeg naroda ne može da se rešava. Neka taj rat ostane književnosti i istoriografiji. Za novo doba, neophodni su novi ljudi i nove ideje. Sudeći po emigrantskoj štampi, ne verujem da će me shvatiti, i prihvatiti dijalog tolerancije.

POTROŠENO VREME ZA ZABLUDE

AVGUST 1983

Moj književni cilj je traganje za korenima i motivima zla u čoveku, posebno u čoveku moga tla i jezika. Svojim književnim iskustvom približavam se Kamiju: ako književnost ne može da umanji zlo našeg sveta, onda svakako ne treba ničim da ga uvećava. Ovakav stav se može smatrati i moralizatorskim. Neka! Moralizatorstvo je ljudskije od nihilizma.

Zlom i dobrom našeg sveta još uvek se najsvestranije bavi književnost. Pre više hiljada godina, put čovekovog samosaznanja označila je književnost u najširem smislu reči.

Književnost koja računa na uspeh kod većine rizikuje da izgubi najdragocenije vernike: osamljenike.

Naučnim saznanjima, upravo njihovim ubrzanim umnožavanjem, relativizovana su sva ljudska znanja. Pred čovekom možda nikad nisu bile veće tajne. Najvećom tajnom smatram samu ljudsku sudbinu. Šta će biti s našim svetom, ne za hiljadu godina, nego za sto godina - to je pitanje na koje nijedan naučnik, filozof ili futurolog ne može da odgovori. Tehnokratske vizije više plaše no što greju srca.

Od samoosvešćenja srpskog naroda najneposrednije zavisi njegova budućnost. Ali, u šta će nas odvesti samoosvešćenje? Ne znam. Iako donosi oslobođenje od zabluda, samoosvešćenje ne donosi spokojstvo i sreću. A život bez zabluda postaje pustinja koja čeka vetar.

Istorijske vrednosti koje smo stvorili kao i stvaralački potencijal kojim raspolažemo, pred sudbonosnim su iskušenjima. Rekao bih da smo mi Srbi potrošili vreme za zablude i stranputice. Nastupa doba velikog izazova za razumno započinjanje nove epohe u nacionalnom i državnom životu, a u uslovima koji su neuporedivo složeniji no oni iz 19. veka i 1918, kada je stvorena država bez budućnosti. Zadaci našeg naraštaja su po mnogo čemu teži od onih koji su nekad označavali nacionalni cilj - stvaranje srpske države, odnosno, oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Preformulisanje nacionalnih i društvenih ciljeva koje nam predstoji, ne znači samo oslobođenje od nacionalnih zabluda i ideoloških predrasuda, nego i ispoljavanje mudrosti i hrabrosti za stvaranje racionalnog programa koji će nas povesti u novu civilizaciju, koja i sviće i smrkava. A mudrost sjedinjena s hrabrošću svakako je najređa moć u ljudskom rodu. Razlozi za pesimizam su zaista realni. Ali se pesimizmom istoriji ne menja smer. Mora se, dakle, stvarati nada. Mora se delati i kad je poraz izvestan.

Male kulture danas muči moderna ambicija: biti poznat i priznat na svetskom tržištu; dosegnuti na bilo koji način svetski značaj. Biti u bilo čemu univerzalan - dokaz je uspeha, a uspeh je dokaz vrednosti. To je zakon kapitalističke epohe, zakon svetskog tržišta, koji je Gete označio epohom rađanja svetske književnosti. Tu se duh i poezija ponašaju kao svaka roba: ne pristaju na nacionalne i državne granice, to jest, na domaće tržište. Posledice su dalekosežne. Takvom "univerzalizacijom" gube se samobitnost i identitet. Duh se potčinjava novcu i slavi. Danas to potčinjavanje vodi obezličenju i unifikaciji. Eshil je pisao za svoji polis, a ne za Evropu; Servantesa je mučila riterska Španija; Dostojevskog i Tolstoja mučili su Rusi i Rusija. Šekspir je pisao za Engleze i svoje pozorište, a ne za Nemce i pozorišne festivale. Slikari su od renesanse sve do impresionizma slikali za svoje mecene i crkve, a ne za Luvr, Ufići, Metropoliten i Tretjakovsku galeriju... A danas svi koji uzmu kičicu u ruke misle na pariske i njujorške galeriste; svaki balkanski mladić koji napiše roman, odmah misli na njegovo prevođenje na francuski i engleski jezik. Ta ambicija nije stvaralačka. Ne verujem da ona obogaćuje motiv, siže i ideje; pre će biti da frustrira pisca i vodi u izveštačenost.

NASTAVIĆE SE