NOVEMBAR 1984.

Čitavu jesen utroši sam na osnivanje Odbora za slobodu misli i izražavanja. Na kraju, doživeo sam i pretposlednje razočarenje: Hrvati i Slovenci, i to opozicionari, neće Jugoslaviju. Putovao sam u Zagreb na sastanak s potpisnicima pisma za osnivanje Odbora - Rudijem Supekom i Tarasom Kermaunerom. Sastali smo se u Rudijevom stanu da se upoznamo s predlozima za sastav Odbora. Rudi nam je rezignirano rekao da u Zagrebu ne postoji niko sem njega ko je spreman da učestvuje u radu Odbora. "Hrvatski intelektualci su toliko preplašeni da samo na ulici smeju da razgovaraju sa mnom o toj ideji. I na ulici oni šapuću i brzo okončavaju taj razgovor. Pred vama želim da budem iskren: Hrvati više neće sa Beogradom. Neće ništa sa Srbima i za Jugoslaviju."

A Taras mi je rekao da je dobio pristanak trinaest ljubljanskih intelektualaca koji su spremni da se bore za građanska prava i slobodu govora. Ali niko od njih neće u jugoslovenski Odbor. "Spremni smo da podržimo vaše beogradske akcije. Ali nećemo u jedan jedinstven komitet".

Nisam pristao na takvu slovenačku saradnju i Rudijevu spremnost da jedini iz Zagreba bude član Odbora. Rekao sam im da ćemo mi u Beogradu osnovati Odbor od dvadesetak članova, koji će delovati na prostoru čitave Jugoslavije.

Rudi i njegova Vesna odveli su nas na zagorski ručak u neku krčmu. Sva trojica smo bili neraspoloženi. Jedino je Rudijeva Vesna vedro ćaskala o političkim trivijalnostima. Rudi mi se ponovo ponudio da sam predstavlja Hrvate. Zahvalio sam mu se. Posle ručka, bio je sumrak, Taras i ja pozdravili smo se s Rudijem i Vesnom i krenuli ka železničkoj stanici. Taras me je pratio na voz za Beograd. Uz put smo svraćali u bifea i pili vino. I propisno smo se natreskali. Bili smo poraženi slomom jugoslovenstva i u nama, opozicionarima.

Na peronu, Taras me je zagrlio i pijano zabrundao: "Propala je Jugoslavija, Dobrica! Svršeno je s Jugoslavijom, Dobrica!"

U kupeu spavaćih kola sam bio sam. Nisam se svlačio do Beograda. Sedeo sam i zurio u pomrčinu i svetla pored pruge koja su bežala u daljinu, u prošlost...

Svršeno je sa jugoslovenstvom, i na "desnici" i na "levici". I u vlasti i u opoziciji. Od jugoslovenstva je u vladajućim oligarhijama ostalo samo neko "zajedništvo", što je birokratsko-tehnički pojam za održavanje sopstvene vlasti. To sam shvatio pre petnaest godina. Zabludno sam verovao da je opozicija titoizmu u Hrvatskoj i Sloveniji ostala jugoslovenska, i da bi njenim jačanjem i reformama mogla da se spase Jugoslavija... Međutim, hrvatska i slovenačka opozicija nisu za Jugoslaviju...

Prijateljima koji su pristali da uđu u Odbor ispričao sam šta se dogodilo u Zagrebu. Malo ih je razočaranih, većina je samo zabrinuta. Mihiz i Mića su se obradovali kraju naše iluzije o jugoslovenstvu. Jednodušno i čvrsto odlučili smo da se borimo sami.


PRESVISNUO OD PATNJE

MAJ 1985.

Služba državne bezbednosti Hrvatske bila je potpuno "pokrila" doktora Jovana Raškovića, psihijatra i budućeg osnivača i predsednika Srpske demokratske stranke u Hrvatskoj.

Od našeg prvog razgovora u sobi hotela "Moskva" 1977. godine, pa sve do Jovine smrti u njegovom domu u beogradskoj Skadarliji, a on nije umro, on je presvisnuo od patnje zbog prolivanja krvi u Kninskoj krajini, Bukovici, Slavoniji... bili smo bliski sradnici u borbi za demokratska prava srpskog naroda u Hrvatskoj, sve dok ga, na Miloševićevu inicijativu i uz njegovu podršku, veći Srbi od njega, ratoborci i maksimalisti, nisu oterali s mesta prvog čoveka srpske politike u Hrvatskoj. Nas dvojica smo jedan u drugom videli duhovnog brata. To duhovno bratstvo osnažilo nas je da se posvetimo borbi za slobodu i prava srpskog naroda. Na nesreću srpskog naroda u Hrvatskoj, Jovana Raškovića nisu razumeli njegovi najbliži sledbenici, ambiciozni maksimalisti, za politiku nezreli ljudi - Milan Babić, Milan Martić, general Čerikić, Mrkšić i njihovi istomišljenici, koje je podržao Slobodan Milošević, a pod čijom je kabinetskom komandom praktično bilo vođstvo Republike Srpske Krajine.

PROTIV PROLIVANJA KRVI

U politici Jovana Raškovića dve činjenice su nesporne: on nije želeo rat i prolivanje krvi, on nije želeo ni otcepljenje srpskih etničkih teritorija od Hrvatske. Srpsko pitanje u Hrvatskoj želeo je da reši, pre svega, u okviru Jugoslavije, a kad je Jugoslavija rasturena, on se u borbi za građanska i nacionalna prava Srba u Hrvatskoj zalagao najpre za samourpavnu zajednicu pet srpskih opština, potom za kulturnu autonomiju, a kada su Tuđman i Hrvatski sabor odbacili sve srpske zahteve za nacionalna i građanska prava, Rašković je postavo zahtev za političku autonomiju Srba u Hrvatskoj. Takav Raškovićev stav plitkoumni srpski političari u Hrvatskoj protumačili su kao opstruizam i kapitulaciju pred ustašama, Tuđmanove i Šušakove ustaše kao četničko ostvarivanje "velike Srbije". Samo je politički ludak mogao da zamišlja Obrovac, Benkovac, Knin i Kninsku krajinu kao teritoriju "velike Srbije". Jovanu Raškoviću nije bio cilj rušenje hrvatske države, on je od te države zahtevao samo legitimno pravo na autonomiju u kojoj bi se ostvarila kolektivna i građanska prava Srba, tada izbačenih i iz novog Ustava Hrvatske.

Raškovića, koji je u duhu bio mirotvorac, a u politici moralist i čovek kompromisa, nije podržao niko iz hrvatske politike, a ni iz "zvaničnog Beograda", njega je sledio i voleo samo njegov srpski narod, kome je bio "Ćaća". Tuđman ga je izigrao i kompromitovao, hrvatski srbofobi i ustaše proglasili su ga velikosrbinom i četnikom, a njegove sledbenike i sve koji su se borili za građanska i nalionalna prava u Hrvatskoj "Srbo-četnicima" i "teroristima". Ambiciozni, a nesposobni, provincijski politikanti iz Knina - Babić i kompanija, protrali su Jovana Raškovića u Beograd da očajava zbog rata koji se vodio i da strahuje od egzodusa Srba iz Hrvatske, koji je Tuđmanova šovinistička država najavljivala kao nastavak Pavelićeve politike stvaranja etnički čiste države Hrvata.

POD BUDNIM OKOM DB

NJega je žestoko mučila građanska i nacionalna potčinjenost Srba u Hrvaskoj, obojicu neravnopravnost Srbije i srpskog naroda u Jugoslaviji. Jovan Rašković je istinski patio zbog obespravljenosti i ponižavajućeg položaja Srba u Hrvatskoj, koji je naglo pogoršan legalizovanjem ustaštva i srbofobije krajem osamdesetih godina, kada je hrvatski separatizam počeo da stupa u direktne akcije za razbijanje Jugoslavije.
U cilju političkog organizovanja Srba u Hrvatskoj i borbe za osnovna građanska i nacionalna prava, Jovan Rašković je sa istomišljenicima iz Šibenika, Bukovice i Kninske krajine osnovao Srpsku demokratsku stranku, postavši njen prvi predsednik, narodni tribun i harizmatični vođa. Imao sam sreću da 1989. i 1990. godine sarađujem s Jovanom Raškovićem na osnivanju stranke i satavljanju njenog programa. Prvi dogovor o osnivanju, programskom karakteru i nazivu političke stranke Srba u Hrvatskoj, uz učešće nekoliko Srba iz Kninske krajine, Šibenika i Bukovice, kao i nekih uglednih Srba iz Hrvatske, nastanjenih u Beogradu, postignut je u zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti, u mojoj režiji, naravno, bez znanja rukovodstva Akademije.

Opozicioni stav prema režimu u Hrvatskoj i diktaturi Saveza komunista, kao i prijateljstvo sa mnom, Tanasijom Mladenovićem, Matijom Bećkovićem i Momom Kaporom, "obezbedili" su Jovanu Raškoviću potpunu kontrolu Službe državne bezbednosti. Stan u Šibeniku i kuća u Primoštenu bili su ozvučeni istovremeno kad i telefoni. Samo od 18. februara 1985. do 7. jula 1989. Služba državne bezbednosti Hrvatske uputila je službama državne bezbednosti SFRJ i Srbije pedeset i jedan izveštaj (toliko ih je u mojoj arhivi) o "neprijateljskom delovanju Jovana Raškovća i Dobrice Ćosića". Iz hrpe policijskih papira, zajedno sa Anom, odabrao sam za "Piščeve zapise" samo neke izveštaje koji se neposredno odnose na moju ličnost i naše političko prijateljstvo, a imaju opštiji značaj jer govore o mojoj saradnji sa hrvatskom, a najviše sa slovenačkom intelektualnom opozicijom.

PAPIĆEVE IGRARIJE

17. februar 1986.

Recenzenti "Otpadnika", Rajko Petrov Nogo i Vidosav Stevanović bez primedbi su predložili rukopis za štampu. Predsednik Izdavačkog saveta BIGZ-a, Žarko Papić, član Izvršnog komiteta CK SK Srbije, ekonomist, karijerist, birokratski mediokritet, moralna i intelektualna ništarija, započeo je igre sa CK SK Srbije, Jugoslavije i Udbom da se štampanje rukopisa odloži za jesen, "posle kongresa". LJudi iz BIGZ-a, podstaknuti mojim odlučnim stavom i pretnjom da ću povući rukopis, dali su rukopis u štampu, ali su na Papićev zahtev obustavili štampanje. Napisao sam pismo BIGZ-u i Ivanu Stamboliću, predsedniku CK SK Srbije. Posle dužeg mrcvarenja i ponižavanja, kao i Egerićeve pismene i usmene recenzije, odobren je dalji rad na knjizi.

(Nastavlja se)