Mi ponovo moramo da stvaramo svoju državu, da stvorimo takvu Srbiju u kojoj će svi Srbi na planeti videti svoju otadžbinu. Ulazak u Evropu podrazumeva i više kapija i više uslova. Posle slovenačkog plebiscita i novog hrvatskog ustava, srpsko jugoslovenstvo - bilo ujdijevsko, bilo komunističko- titovsko, objektivno postaje ideologija destrukcije srpskog naroda.


NOVEMBAR 1990.

Šta je srpski narod danas? Gde se mi danas nalazimo? Na raskršću ili na bespuću?

Kako da pronađemo razuman put u budućnost?

Moramo odrediti cilj; proceniti svoje snage; smanjiti broj neprijatelja; pronaći saveznike. Mi danas imamo manje saveznika no što smo imali u Prvom srpskom ustanku. Ne postoji svetska sila koja ima interesa da nam bude saveznik. Amerika nas svojom ideologijom i strategijom odbacuje; Rusija nema snage ni za sebe; Nemačka ne vidi svoj interes u razumevanju interesa srpskog naroda; Francuska danas ima amneziju prema determinacijama evropske istorije; Italija je pragmatična i sa ograničenim interesima kad je u pitanju Balkan; Austrija i Mađarska su, s različitim motivima, po inerciji antisrpske; Bugarska se još nije oslobodila stare i nove istorije, a mi smo prema njoj postali nerazumno ravnodušni; Grčke smo se odrekli u korist makedonske ideologije.

Srbija stoji pred istorijskim imperativom da velike sile i susedne države što pre vide u njoj zemlju, narod, državu s kojom ima smisla sarađivati i koja zaslužuje razumevanje.

Mi smo ponovo u XIX veku. Ponovo moramo da stvaramo svoju državu. Moramo da stvorimo takvu Srbiju u kojoj će svi Srbi na planeti videti svoju otadžbinu.

PORAŽENE DVE IDEJE

DECEMBAR 1990.
Doba promena je doba najvećih iskušenja i najvećih grešaka u istoriji. Primorani smo da zakoračimo u novo i nepoznato.

Istorija je možda konačno smestila Marksa u biblioteke pored svetog Avgustina, Kanta, Smita, Hegela... Današnji marksisti su srećni; mogu da umru kao kritičari Marksa.

Poražene su dve pokretačke ideje srpskog naroda u XX veku: jugoslovenstvo i socijalizam. NJihove pristalice će biti odgovorne ako se taj poraz završi građanskim ratom.

Da li se ovim prisilnim nacionalnim povratkom u XIX vek mi udaljavamo od budućnosti, ili se tim pripremamo za brže stupanje u budućnost Evrope? - na to pitanje odgovoriće naš razvoj posle izlaska iz jugoslovenskog bespuća u kome smo danas.

O tome da li raspad Jugoslavije označava ubrzavanje evropeizacije jugoslovenskih naroda ili usporavanje tog procesa, ne odlučuju Savet Evropske zajednice i "interesna diplomatija" "Dvanaestorice", nego politički i stvaralački potencijal jugoslovenskih nacija. Jer "ulazak u Evropu" ne može biti samo ulazak u sadašnju Evropu; ulazak u Evropu podrazumeva i više kapija i više uslova. U Evropsku zajednicu biće primljen ne onaj ko to želi, nego onaj ko u tu zajednicu ima šta da unese. A Srbija i srpski narod imaju šta da unesu.

Jugoslovenstvo je danas za većinu jugoslovenskih naroda antidemokratska ideologija; njegovo mesijanstvo nije manje uzaludno od komunističkog; njegova progresivnost, zasnovana na integraciji i internacionalizmu, obznanila se u jugoslovenskim prostorima i kao nasilje nad nacionalnom svešću i društvenom stvarnošću kojima su ovladali nacionalizmi sa svojim etatističkim ciljevima.

Jugoslovenstvo beogradskih salona titoističke epohe, pretenciozno kao i svako skorojevićevstvo, nastupa u ime antinacionalizma, uvereno da spasava Srbiju od sebe. u stvari, "spasava" narod od sopstvenog identiteta. To čini i zato što ne zna njegove prave vrednosti i ne poznaje ili iskrivljuje njegovo pravo lice. Zastupajući jugoslovenstvo danas, te "demokrate" vrše nasilje nad političkom voljom hrvatskog i slovenačkog naroda koji odbacuju jugoslovenstvo. Nijedan politički poraz ne opamećuje beogradske Jugoslovene. Oni uporno istrajavaju u svojim zabludama, uvereni da su to demokratska, napredna, evropska uverenja.

Srpski jugosloveni odbacuju nacionalni identitet, koji preziru; oni u jugoslovenstvu nalaze alibi za svoje samovoljno otpadništvo. Srpsko jugoslovenstvo danas je ideologija retardiranog titoizma; tačnije, to je kriptotitoizam.

Današnje jugoslovenstvo je najnekritičnija ideologija našeg tla. Istorijska zbivanja su potvrdila da jugoslovenstvo nema dublje antropološke i psihoetničke korene, koje je Dvorniković opisao u svojoj Karakterologiji. Dakle, nema onu elementarnu snagu koju ima nacionalizam, svejedno koliko se mi bivši internacionalisti gadili nacionalizma.

Današnje srpsko jugoslovenstvo je i politika ravnodušnosti prema istini i pravdi. U ime svog "višeg cilja", ono neće da vidi istinu srpskog naroda; ono vidi samo nepravde učinjene manjem narodu - hrvatskom, slovenačkom, albanskom, ali ne prihvata da su i oni činili i čine velika zla i nepravde srpskom narodu. Jugoslovenstvo utemeljuje tabu manjine. Ono zahteva od srpskog naroda potčinjavanje manjini.

Srpsko jugoslovenstvo danas treba da bude sloboda narodima da izaberu svoju budućnost. Ako jugoslovenstvo jednom narodu isključuje izbor budućnosti, ono je nasilje nad istorijom.

Jugoslovenstvo kao politička filozofija bilo je uviđanje međuzavisnosti u istorijskom bivstvovanju jugoslovenskih naroda i državni oblik odbrane od imperijalizma. Ali vremenom se pokazalo da je ta međuzavisnost neodrživa bez nasilja, a ni s nasiljem se ne održava dugo. Ako se to ne uvidi, prihvata se totalitarizam. Jugoslovenstvo danas može biti samo ideja slobode i poštovanje prava na slobodu samoodređenja i rizika samostalnosti.

"Pametno je uzdržati se od propisivanja budućnosti", mudro kaže Otavio Pas.

IDEOLOGIJA DESTRUKCIJE

KRAJ DECEMBRA 1990.
... Svršeno je s Jugoslavijom za sve njene narode, osim za srpski. Mnogi Srbi, a naročito Srbi van Srbije, uporno veruju u Jugoslaviju. Ta vera može imati samo tragičan ishod.

Posle slovenačkog plebiscita i novog hrvatskog ustava, srpsko jugoslovenstvo - bilo ujdijevsko, bilo komunističko-titovsko, objektivno postaje ideologija destrukcije srpskog naroda. Jugoslovenstvo kao utopistička vizija i nadnacionalna ideologija može danas biti samo stvar ličnog uverenja, koje se mora poštovati sa stanovišta slobode mišljenja i građanskih prava. Ako se pretvara u partiju i politički pokret koji ne slede Hrvati i Slovenci, jugoslovenstvo nije više jugoslovenstvo u izvornom značenju. Bitna moralna odluka tekućeg ujdijevskog i "reformskog" jugoslovenstva je odsustvo kritike hrvatskog, slovenačkog, muslimanskog, albanskog, mađarskog, makedonskog šovinizma. Po Kominterninoj formuli, "ujdijevci" i "reformisti" sva zla vide u "vladajućoj", "najvećoj" i "ugnjetačkoj" srpskoj naciji...

Srbi Jugosloveni, u ime svog "antinacionalizma" i "progresivnosti", u ime nekakve svoje "emancipacije", kako oni nazivaju svoja shvatanja, ideološki su na strani neprijatelja svoje nacije; oni su nepravedni u kritikovanju svoje nacije; oni ne govore istinu o sadašnjem stanju; oni prećutkuju sva sadašnja zlodela hrvatskih šovinista; oni nikad ne napadaju Albance, Slovence, Makedonce zbog njihovog šovinizma i nepravdi koje nanose srpskom narodu. Ta "emancipovana" gospoda svoje jugoslovenstvo potvrđuju kritikovanjem i klevetanjem srpskog naroda, i to po komunističkom postulatu odgovornosti najveće nacije za sva zla u zajedničkoj državi. Taj se postulat u titoizmu potvrdio kao politički nemoral...

... ŠUBARE I ŠAJKAČE

13. FEBRUAR 1991.
Urušavanjem "realnog socijalizma" i raspadom sovjetskog imperijalizma, sve retrogradne energije jugoslovenskog tla i ideologija, pod Titovom despotijom primorane na mimikriju, oslobodile su se i aktivirale u ime demokratije.

Hrvatske ustaše su pod zaštitnim znakom Hrvatske demokratske zajednice; u makedoniji VMRO je bez mimikrije; šiptarski kačaci i balisti su pod firmom Demokratskog saveza Kosova; srpski četnici, raznorazni kolaboracionalisti, nazadnjaci i plaćenici, natukli su šubare i šajkače s kokardama kao dokaz srpstva; slovenački klerikalci austrofili stali su pod firmu DEMOS-a; crnogorski zelenaši su pod imenom Liberalnog saveza; velikomađari su u Demokratskom savezu Mađara; bošnjački islamisti i turkofili smestili se pod čalmu Stranke demokratske akcije; poraženi komunisti i titoisti organizovali su se u Savez komunista Jugoslavije - Pokret za Jugoslaviju... Borci su u rovovima, samo čekaju povod i komandu da otvore vatru. Bojište je staro, ali je odnos snaga bitno izmenjen: reakcionarne, antijugoslovenske i šovinističke snage danas su neuporedivo snažnije no što su bile pre Drugog svetskog rata...

Sva nastojanja srpske opozicije da od antititoističke opozicije stvori jugoslovenski reformistički pokret, što je bio cilj časopisa Javnost, pokrenutog 1980. u zamisli su bila nerealna. Titoizam, odnosno diktatura, jedina je sila koja je mogla da održi nekakvu jugoslovensku državnu zajednicu. Jugoslavija je nespojiva s demokratijom. Mi antititoisti mnogo smo potcenili retrogradne nacionalizme. Nismo zamišljali da će s demokratizacijom, pluralizmom i parlamentarizmom doći na vlast snage poražene u Drugom svetskom ratu, čije ideje obitavaju u utrobi Evrope i Amerike.


NAŠA NEIZVESNOST

3. JANUAR 1991.
Raspada se Jugoslavija. Niko ne zna koliko dugo će da traje taj raspad. Ja verujem u neminovnost rata između Srba i Hrvata, Srba i Muslimana, Srba i Albanaca. Delovi Muslimana će ratovati protiv Srba, to je izvesno. Predstoji raspad vojske sa etničkim motivima. Nije isključeno da će Amerika i Evropa primorati Srbe da pristanu na republičke granice sa Hrvatima. To znači nacionalno i građansko obespravljenje četvrtine srpskog naroda. Za ujedinjenje Srba u jednu državu mi smo u dvadesetom veku vodili četiri rata. Možemo li sada Srbe van Srbije da prepustimo novom porobljavanju? Smemo li i treba li da vodimo i peti rat za zajedničku državu? Ako ni tolikim žrtvama nismo uspeli da ostvarimo nacionalni cilj - život u svojoj državi, kako možemo verovati da ćemo to uspeti sadašnjim "međurepubličkim pregovorima", i bez ikakve podrške iz sveta? Naša neizvesnost nije više neizvesnost.

(Nastavlja se)