Ali Srbi na tu istinu ne pristaju, to ih čini i velikim i nesrećnim narodom. Zašto su Srbi posle dva veka borbe za svoju državu i dve pobede u svetskim ratovima, ostali bez države. Živimo u svetu egoizma i interesa, moralne ravnodušnosti i svakojakih mržnji koje se proizvode novcem.


29. septembar 1991.

...Evropa neće dozvoliti da Hrvatska izgubi svoj "domovinski" rat protiv Srba, jer to je rat Nemačke za ponovnudominaciju na Balkanu; to je rat između katoličanstva i pravoslavlja. Evropa - germansko-katolička, svirepo će kazniti srpski narod koji ne pristaje da se odrekne svojih životnih prava. Ta se prava danas proglašavaju velikosrpstvom. Austrougarska je na početku veka, na "veleizdajničkom procesu" 1908. u Banjaluci i na "Fridjungovom procesu" 1909. u Zagrebu, težnju srpskog naroda za ujedinjenjem i stvaranjem srpske države progalsila velikosrpstvom iz ločinom protiv Austrougarske carevine. Srpska težnja za slobodom i ujedinjenjem za Austrougarsku je bila zločin. Tu srpsku krivicu prema Surougarskoj preuzela je Kominterna, pa je velikosrpstvo proglasila neprijateljskom ideologijom. Od Austrougarske, Kominterne i Titove Komunističke partije, srpsku krivicu preuzeli su današnja Nemačka i Evropa, koji zahtevaju pravo na samoopredeljenje, pravo na kome su se ujedinili 1918. godine i overili ga u Drugom svetskom ratu. To je sada krivica protiv Evrope,mira i demokratije. Danas, u rušenju komunizma, svi su nacionalizmi demokratski - mađarski, češki, slovački, hratski, slovenački,makedonski, muslimanski, šiptarski; jedino je srpski nacionalizam agresivan, ratoboran, hegemonski, zločinački.

Pravde za narode nikad nije bilo, niti će biti, dok postoje veike sile; dok u svetu postoje mali i veliki, moćni i nemoćni. Samo je nepravda večna u ovom svetu.Nepravda je pravo sile, zna se oduvek. Ali Srbi na tu istinu ne pristaju. To ih čini i velikim i nesrećnim narodom. Osuđenim na poraz.

Zašto su Srbi, posle dva veka borbe za svoju državu i dve pobede u svetskim ratovima, ostali bez države, zašto su poraženi i nemoćni na kraju veka, pitanje je čiji će odgovor da demorališe, čak i da osramoti srpski narod.

Rušenje Dubrovnika

1. oktobar 1991.

...Kako ne uviđaju kolike opasnosti donosi ova pobeda? I da li osvajanje Dubrovnika može biti pobeda? Nemože! Duborvnik nije hrvatski, već turistički grad; on je grad svih turista sveta koji su ga videli. Antiustaštvo jeste motiv srpskog rata sa Hrvatima. Odbrana od genocida. Ali taj rat je nerazuman i beznadežan. Napadom na Dubrovnik, Srbi za svet postaju varvari. Ruše najlepši grad na obema obalama Jadranskog mora.Svi turisti sveta danas su protiv Srba. I istoričari, pisci i slikari.Rušenje Dubrovnika, ako je to istina, neće Crnoorcima biti oprošteno...

Ravnodušni prema narodu

9. oktobar 1991.

... Znatan deo domaće konformističke inteligencije utonuo je u defetizam s ideološkim alibijem: "antinacionalizam", "jugoslovenstvo", "mirotvorstvo", "emancipatorstvo"... Ti "mislioci" su ravnodušni prema slobodi svog naroda; te antinacinaliste nezanima srpska istina i pravda; ti mirotvorci su velikodušni prema ustaškom ratoborstvu; ti pravnici su slepi za srpsko pravo. Ti antinacionalisti, koji su u većini dojučerašnji komunisti i titovci, danas su duhovni kolaboranti svih srpskih nepraijtelja. U suštini njihovih shvatanja je retardirani marksistički internacionalizam. A iza svih njihovih "ideologija" stoji lični kukavičluk, egoizam, prezir prema patnji sopstvenog naroda...

Temelj nove politike

13. decembar 1991.

... Naše generacijsko i nacionalno pitanje glasi: kako Srbija da postane moderna društvena i državna zajednica? U kakvim društvenim, političkim, institucionalnim uslovima, može Srbija optimalno da razvije svoje stvaralačke snage, prirodne i ljudske mogućnosti? Na kojim programskim načelima i s kakvim ljudima može da se izvrši civilizacijski preporod srpskog naroda?

Nijedan veliki nacionalni cilj nije danas samo nacionalan. Spoljni činioci su sve značajniji. Sadašnja međusavisnost ubrzano raste; promene u svetskoj konstelaciji razaraju nacionalne identitete i suverenitete. Ovo poslednje je najteže shvatiti i prihvatiti. Ali, istovremeno, raste i otpor gubljenju identiteta, koji je univerzalna i etnopsihička osnova svih nacionalizama. U rasponu tih tehnzija, zbiva se drama malih i nerazvijenih naroda.

Temelj nove politike je realna procena sopstvenih potencijala. Odbacivanje neostvarenih ideoloških i nacionalnih ciljeva. Težnja zamogućim. U našoj nacionalnoj krizi, saglasnost o ostvarivom nacionalnom cilju najteže je postići.

Više se ne smemo čuditi tome što seo nama Srbima laže u svetu. Živimo u svetu egoizma i interesa, moralne ravnodušnosti i svakojakih mržnji koje se proizvode novcem. Prekinimo sa srpskom jeremijadom: sami smo. Slovenski i ratnički sentiment nisu podloge razumne politike danas; filantropski motivi su mogući samo u okviru Crvenog krsta.

Laž o Srbiji danas politički je korisna nemačkoj Evropi, Americi, militantnom islamu, katoličanstvu. Nerazumno je da kukamo što se o nama toliko laže. Jer, postoji samo jedna mogućnost da oni prestanu da lažu o nama - da im se potčinimo i izgubimo svaki značaj.

Neophodna je prava duhovna revolucija za civilizacijski preporod Srbije, koji će trajati decenijama. Skratiti je, to je najveći ljudski i kolektivni zadatak...

Nepravda Evropske zajednice

17. decembar 1991.

Evropska zajednica u Briselu donela je odluku o rasturanju Jugoslavije i postavila pet uslova za priznavanje novih država. Srbiji je postavila ultimatum da se odrekne Jugolavije i proglasi svoju nezavisnost u postojećim republičkim granicama. Poništeni su svi oslobodilački ratovi srpskog naroda za oslobođenje i ujedinjenje. Kako da se podnese tolika nepravda? Brisel je za Srbe nov Berlinski kongres; on nam je odredio državne granice. Sudbina balkanskih naroda je neizmenjiva: određuju je imperijalne sile. Srbi će se uzaludno i samoubilački suprotstaviti toj tradiciji. Na Balkan ponovo stupa velika Nemačka. Ona je podržala slovenačku i hrvatssku secesiju i time rasturila Jugoslaviju. Na Balkanu Nemačka dobija i Prvi i Drugi svetski rat.

Oduzimanje prava Srbima na samoopredeljenje, to je oduzimanje slobode srpskom narodu.Pravo na svoju državu, to nije političko i ideološko pitanje. To je egzistencijalno pitanje. Država za Srbe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini nije ideološki problem i ideološki cilj; država za Srbe je osnovni uslov opstanka, pretpostavka ljudske i građanske slobode. Ne bore se Srbi za državno ujedinjenj sa Srbijom da bi stvorili "veliku Srbiju". Bore se oni za državno ujedinjenj, da bi živeli gde sada žive i bili slobodni ljudi. Država Srbima nije nacionalistički cilj; ona je životni uslov da stvore društvo u kome će biti slobodni ljudi. Svako ko se bori protiv srpskog nacionalizma, bori se protiv ljudske slobode.

U interesu mira, srpski narod treba da se odrekne svoje etničke celine i ljudskih prava dva i po miliona Srba; treba da se odrekne prava na samoopredeljenje koje su dobili svi jugoslovenski narodi. To je najteža politička odluka u ovom veku.Naše životno pitanje glasi: kako danas manje pogrešiti? Antiratno raspoloženje je većinsko raspoloženje u Srbiji.

(Nastavlja se)