ZATVARANJE seoskih škola bilo bi pogubno, jer to automatski znači odlazak mladih. Potrebno je da država obezbedi pristojne uslove za život koji, osim puteva, telefona, struje, vodovoda i kanalizacije, podrazumevaju i nekakve kulturne sadržaje u selu. Što je najtragičnije, sve je to u većini srpskih sela i dalje luksuz - opominje geograf Slavomir Kostić.

Umesto toga, u većini sela na jugu Srbije nema baš ničega, domovi kulture su ili urušeni, ili ničemu ne služe. Život u selu zamire čim padne mrak.

- Sakupimo se nas nekoliko da nas manje košta, pa jednim kolima odemo u grad. Ima u selu jedna kafana, ali šta vredi kad tamo dolaze isključivo muškarci. Devojku možeš da vidiš samo ako odeš u grad - tvrdi Nenad S. (23) iz vranjskog sela Korbevac, već sada zabrinut kako će da se oženi i da ženu dovede da živi u selu.

- Ako ne bude htela, šta ću, idem i ja u grad, naći ću valjda neki posao - nada se Nenad.

Godinama su Aleksići iz Trgovišta mukotrpno sticali imovinu. Napravili su lepu dvospratnu kuću, izrodili trojicu sinova, mislili da nema boljeg mesta za život od rodnog grada. Ali kada je ovdašnja privreda potpuno propala, a ljudi masovno počeli da se iseljavaju, vera u bolje dane je nestala. Ipak, dugo su razmišljali da li da ceo svoj život presele u potpuno nepoznati grad.

- Supruga je ostala bez posla u „Koštaninom“ pogonu. Moja poštarska plata od 28.000 dinara nije mogla da pokrije sve troškove - priča Ivan Aleksić.

U međuvremenu su sinovi Milovan, Bojan i Lazar stasali za studije, pa su se Aleksići „stisli“ još više. Zemlja koju su Ivanovi roditelji obrađivali donosila je tek toliko da ne moraju na pijacu. Mučili su se tako pet-šest godina, a onda su pre nekoliko meseci odlučili da se presele u Beograd.

- Pitate me zašto za svoj novi život nisam odabrao Vranje ili Niš? A ja vam kažem da ni u Vranju, ni u Nišu nema perspektive. Boljem životu jedino možeš da se nadaš u Beogradu. On ti je kao svetlo u tunelu - slikovito opisuje Ivan.

Ovaj sredovečni čovek napustio je siguran posao, uzeo otpremninu od 16.000 evra i tim novcem kupio kuću od 75 kvadrata u selu pored Grocke. Zaposlio se kao obezbeđenje u magacinu jednog hipermarketa. Plata mu je ista kao ona poštarska. Ipak, tvrdi da mu je i to bolje nego da svaki dan taba po trgoviškim selima, raznoseći preostalim starcima mizerne penzije.

- Znam da nikad neću biti Beograđanin, ali jedino mi je bitno da moja deca imaju budućnost. Pošto im država u njihovom rodnom Trgovištu ništa nije ponudila, došli smo ovde, pa kako nam bude - kaže Ivan.

Budimir Mihajlović, načelnik Pčinjskog okruga, smatra da je situacija gora nego što pokazuju zvanične brojke.

- Kod nas se doselilo mnogo Srba sa Kosova, pa su verovatno oni „popunili“ prazninu. Tek kad bismo izdvojili ljude sa Kosova videlo bi se koliko je mnogo ljudi otišlo da na nekom drugom mestu potraži bolji život - smatra Mihajlović.

Ekonomska nesigurnost i nedostatak perspektive su, po njemu, razlozi koji ljude teraju sa porodičnih ognjišta.

- Ovaj kraj je idealan za bavljenje poljoprivredom, naročito voćarstvom i, pre svega, stočarstvom. Država će ako hoće da zadrži ovo malo ljudi, morati da ulaže. Samo, bojim se da se to neće skoro desiti - otvoren je Mihajlović.

Koliko je, nažalost, u pravu, pokazuju i rezultati istraživanja po kojima se čak 38 odsto seoskih domaćinstava u Srbiji suočava sa činjenicom da ne može da zadovolji ni najosnovnije ljudske potrebe. Na jugu Srbije situacija je, međutim, još gora. Tamo je siromašno 43 odsto domaćinstava, dok je u Vojvodini taj procenat upola manji. Statistika još kaže da su najugroženija deca do 14 godina. To potvrđuje i primer iz Trgovišta.

- Nedavno smo otvorili narodnu kuhinju. Odlučili smo da u njoj obrok dobijaju i deca iz okolnih sela, jer je to nekima od njih i jedina hrana u toku dana - kaže Darko Tomić, predsednik opštine Trgovište.

MeĐu njima su, nažalost, i deca nekad uglednih domaćina, koji se u novim uslovima privređivanja nisu snašli.

- Posle sankcija 1994. godine nestale su poljoprivredne zadruge koje su nekada bile veza između proizvođača i tržišta. Sa njihovim nestankom mnogi poljoprivrednici su izgubili motivaciju da proizvode, jer nisu znali kome i kako da prodaju ono što su proizveli. Sve se svelo na pijacu, a i tamo je sve manje onih koji mogu da kupe - objašnjava Kostić.

Zato su mnogi vinogradi, voćnjaci i njive na jugu Srbije zapušteni. I pored toga što za iznajmljivanje državnog zemljišta mogu da dobiju subvencije i do 14.000 dinara po hektaru, od 250 hektara u Vranju izdato je tek pedesetak. Mnogi misle da je to zbog toga što se podrška Ministarstva odnosi samo na registrovana poljoprivredna gazdinstva, a takvih je u vranjskoj opštini 4.000.

NIŠTA OD POVRATKA

SNEŽANA P. (40) došla je iz Zlatokopa u Vranje zajedno sa mužem. Oboje su se zaposlili u „Jumku“ i nekako živeli dok se nisu razveli. U međuvremenu su izrodili dvoje dece.

- Propao je i „Jumko“, ja sam ostala bez posla, sama sa dvoje dece, na ulici. Srećom, primila me neka starija žena da joj pomažem i zauzvrat stanujem u jednom sobičku njene kuće. Kad sam počela da radim kao čistačica, rekla mi je da moram da plaćam kiriju. Pristala sam - priča Snežana.

Njeni roditelji u Zlatokopu imaju veliko imanje i računaju se u dobrostojeće. Ipak, Snežana nije ni pomislila da se vrati.

- Moja sudbina je zapečaćena ako se vratim: njiva, kuća, stoka. Svi moji vršnjaci su otišli, u selu nema nikog mlađeg od 60 godina. Prođu dani a da vam niko ne prekorači prag. Ovde makar gledam ljude na ulici - iskrena je Snežana.

(Nastaviće se)