Posle prvobitnog uzdaha zadivljenosti zbog prijema es-em-es poruke da je došao potpuni kraj oživljenoj ikoni američkog „lošeg momka“, Muamera Gadafija, državna sekretarka SAD Hilari Klinton narednog dana malo je prigušila svoju retoriku. Opak je poručila Libijcima da za njih „počinje nova era“. Živeći još u svetu u kojem se Nova era računa od nečijeg rođenja, a ne od smrti, i to od ubistva, naredni dani, kada su pobednici u dugom redu čekali da se slikaju sa pukovnikovim lešom izloženim u mesarskoj hladnjači, nagovestili su nam da će, možda, na finom libijskom pesku uslediti novo - kameno doba.

Ta tri dana u Misrati pomalo su začudila ljude na Zapadu, koji je poslao avione i rakete na diktatora. Porodični obilazak nečijeg leša u prostoriji koja miriše na smrt da bi se deca slikala kraj ubijenoga - nije nešto što viđaju u svojim zemljama. A njihovi političari i mediji mesecima su ih ubeđivali da je u toku rat dobra protiv zla, nenaoružanih civila protiv korumpiranog tiranina, „naših“ protiv „njihovih“.

S telom umorenog pukovnika novi vladari Libije nisu znali šta će: počelo je da truli, a borci iz Misrate koji su ga držali, i koji već od pada Tripolija - za šta sebe smatraju najzaslužnijim - traže beneficije u vidu određenih ministarskih fotelja u budućoj vladi, rešili su da ucenjuju tako što će odmah zahtevati neke ustupke. Na kraju, Gadafija su u utorak, 25. oktobra, odneli na tajnu lokaciju - da pristalice ne bi od groba stvorile mesto hodočašća - i prekrili njegovo telom pustinjskim peskom.

Da li je to zemlja koja ide ka demokratiji? Onakva, sastavljena od stotinu plemena, od Arapa i Berbera, gde je trenutno vojni komandant Tripolija - islamski ekstremista, bivši zatočenik Amerike u Gvantanamu? Zanima li zapadnjake - pokrovitelje libijskog prevrata, suština poretka u nekoj dalekoj zemlji? Sigurno žele da se „prijateljski“ odnose prema njihovom kapitalu, i taj uslov su pobunjenici već ispunili, najavivši, dok su još uveliko ratovali, da će zapadnim kompanijama dati prednost u sklapanju naftnih ugovora, u odnosu na ruske i kineske. A demokratija? Pa, Zapad to javno ohrabruje. A harvardski profesor, teoretičar sukoba civilizacija Semjuel Hantington, govori o „paradoksu demokratije“ - po njemu, u nekim delovima sveta (prvenstveno misli na islamski svet), demokratija može da pospeši snage neprijateljski raspoložene prema njenom tvorcu, Zapadu.

Šta ostaje iza Gadafija? Država od šest i po miliona stanovnika, naviklih da su im dostupne osnovne blagodeti države blagostanja zapadnjačkog tipa, poput obrazovanja i lečenja. I beskamatni krediti za stanove. Plodovi socijalizma. Predratni bruto društveni proizvod od gotovo 15.000 dolara po glavi stanovnika, mereno prema kupovnoj moći. Nepismenih je u Libiji oko 13 odsto (u poređenju sa 80 odsto od pre šest decenija).

Ostaje Libijcima od pukovnika i Velika veštačka reka, najveći irigacioni projekat u istoriji čoveka, kojim je pitka voda, sakrivena ispod pustinje, mrežom podzemnih cevovoda od bezmalo 3.000 kilometara dovedena do dalekih gradova. Gadafi je ovaj svoj poduhvat (neskromno) nazivao „osmim svetskim čudom“.

Pojavio se, ovih dana, na nekim internet sajtovima, nostalgičnim prema doskorašnjem libijskom vođi, njegova navodna poslednja poruka, oproštaj od svog naroda i sveta:

U ime Boga, milostivog, svemilosnog!

Ima tome već 40 godina ili možda i više od toga? Više se ne sećam, ali činio sam sve što sam mogao da bih ljudima sagradio kuće, bolnice, škole. Kad su bili gladni, dao sam im hranu. Čak i u Bengaziju sam pustinju pretvorio u žitnicu... Ali to nikad nije bilo dovoljno. Kao što su mi mnogi rekli, čak ni ljudi sa kućama od deset soba, novim pokućstvom i nameštajem nisu bili zadovoljni. Sebični, uvek su žudeli za više. Tada bi Amerikancima i drugim strancima pričali da su im potrebne „demokratija“ i „sloboda“, ni u jednom trenutku ne razumejući da pričaju o sistemu u kojem se ljudi glože, u kojem najveće pseto ždere sve ostale pse. Oni su bili ošamućeni i zavedeni tim rečima, ne shvatajući da u Americi nema besplatnih lekova, da u „slobodi“ i „demokratiji“ nema besplatnih bolnica niti besplatnih stanova, ni besplatnog obrazovanja, ni besplatne hrane, osim kad ljudi prose ili stoje u dugim redovima da bi dobili tanjir supe.

Šta god da sam radio, nekima nije bilo dosta, ali drugi su znali da sam ja sin Gamala Abdela Nasera - čoveka koji je svom narodu darovao Suecki kanal, jedinog istinskog arapskog i muslimanskog vođe koga još od Saladina. Tako sam i sam za svoj narod osvojio i darovao mu celu Libiju. Naserovim stopama, koje sam pokušao da sledim, kako bih svoj narod sačuvao od kolonijalne dominacije i lopova koji su želeli da nas opljačkaju...

Na Zapadu me neki smatraju poremećenim ludakom. Iako znaju istinu, oni nastavljaju da lažu. Znaju da je naša zemlja suverena, nezavisna i slobodna, i da nije kolonijalno potčinjena. Znaju i da su moja vizija i put jasni mom narodu, i da ću se do poslednjeg daha boriti da bismo svi mi i naša Libija ostali slobodni. Neka nam svemogući Bog pomogne da mu ostanemo verni i slobodni. Bog je veliki!“

Bez mogućnosti da se sa sigurnošću utvrdi verodostojnost ovog političkog oproštaja Muamera Gadafija od sveta živih, čini nam se da bi, zbog preciznosti kojom tangira njegove ciljeve i njegov državnički svetonazor, pokojni pukovnik sigurno potpisao te redove.

(KRAJ)