DUGO vremena niko na Zapadu nije znao ime čoveka koji je predvodio partizane. Nema podataka da je Hadson u svojim prvim telegramima ikada pomenuo Titovo ime, a Mihailović se očigledno samo jednom osvrnuo na Tita, 5. novembra 1941. kada ga je nazvao „komunistički vođa u Srbiji, pod lažnim imenom Tito“.

Postoje izveštaji da se tokom prvog sastanka Tito-Mihailović, septembra 1941, partizanski vođa kratko predstavio: „Ja sam Tito“. Kada su ga upitali zašto se nije predstavio svojim punim imenom, Tito je navodno odgovorio: „Saznaćete ga jednog dana“. Kasnije, tokom istog razgovora, navodno je rekao: „Dolazim odozgo“.

U Mihailovićevom taboru su razumeli da je on Rus koji se padobranom spustio u Jugoslaviju. Bili su još više sigurni u to mišljenje jer su rekli da Tito u svom izgovoru ima nekakav čudan akcenat i intonaciju srpskohrvatskog. Tito se kasnije prisećao da je znao da je Mihailović mislio da je on Rus i da njegovo objašnjenje da je hrvatski komunista očigledno nije bilo ubedljivo. Sovjetska vlada je, naravno, znala ko je bio Tito, ali dugo vremena ga nisu oslovljavali imenom.

Sam Tito, koji je prvih šest kominikea iz partizanskog štaba potpisao inicijalima T. T., od sedmog kominikea, od 1. oktobra 1941, počeo je da koristi potpis Tito. Prvih šest kominikea se štampalo u Beogradu u ilegalnoj štampariji KPJ, ali od sedmog kominikea situacija se promenila: Tito je stigao na slobodnu teritoriju, u Užicu je radila štamparija, a partizanski štab postao je Vrhovna komanda.

Nemci su saznali za Titovo postojanje već u avgustu 1941. U oktobru je nemačka tajna služba ispravno povezivala Tita ne samo sa pokretom otpora nego i sa Komunističkom partijom, ali pritom, pak, nisu znali da je njegovo ime Josip Broz.

Oktobra 1942, Stejt department je izgleda prvi put postao zabrinut oko mogućih međunarodnih posledica četničko-partizanskog problema.

V. d. sekretara Vels je 5. i 6. oktobra razgovarao o situaciji u Jugoslaviji sa sovjetskim ambasadorom u Vašingtonu, Maksimom Litvinovim, koji je ponovio Velsu neke od sovjetskih tvrdnji o saradnji četnika sa Italijanima. Vels je rekao Litvinovu da se njemu čini da je „u najvišem interesu naše dve vlade da se jugoslovenske snage ne bore jedna protiv druge niti da jedna pomaže neprijatelju koji se bori protiv druge, već treba da budu jedinstveni u borbi protiv neprijatelja“.

MIHAILOVIĆ POSTAJE MINISTAR BRITANSKI ministar, Dž. Rendel, pričao je kako su Jovanović, Krnjević i Krek tražili od kralja Petra da razreši Simovića, na šta je kralj pristao, postavljajući Jovanovića za premijera 11. januara 1942. U isto vreme, Mihailović, koji je od 7. decembra imao čin brigadnog generala, bio je imenovan za ministra vojnog (novo ministarstvo), nasledivši tako generala Bogoljuba Ilića.

U isto vreme, Stejt department je poslao poruku Bidlu, koji je sada bio u rangu ambasadora, pošto su Jugoslavija i SAD podigle svoje misije na nivo ambasada 29. septembra 1942. U telegramu se od njega tražilo da ispita „ono što im je u poverenju izveštavano, a to je da su određeni krugovi u Britaniji postali nepoverljivi prema Mihailoviću i tolerantni prema partizanima“. Bidl je odgovorio da on o tome nema nikakva saznanja. Istakao je da je prilikom otvaranja jugoslovenskog doma u Londonu, 24. septembra 1942, Idn pohvalio Mihailovića za borbu protiv okupacionih snaga.

Prethodno su, 16. avgusta, zapovednici britanske vojske, mornarice i vazduhoplovstva na Bliskom istoku - general ser Klod Okinlek, admiral ser Henri Harvud i maršal vazduhoplovnih snaga ser Artur Teder - poslali telegram Mihailoviću: „Sa divljenjem pratimo Vaše operacije koje su od neprocenjive važnosti za našu savezničku stvar“.

Ali bilo je znakova koji su upućivali u drugom pravcu. Bidl lično je izvestio da je Fotić obavestio jugoslovensku Vladu u Londonu da je britanski cenzor u Vašingtonu primio instrukcije iz Londona da ne dopusti često pominjanje Mihailovićevog imena. Takođe, do oktobra 1942, razvio se novi stav na Bi-Bi-Siju. Ne samo da je Mihailovićevo ime sve manje pominjano, već je, što je mnogo značajnije, Bi-Bi-Si na srpskom počeo da pominje partizanske vojne operacije. To se dogodilo u vreme kada su jedino Radio Slobodna Jugoslavija i Dejli vorker u Londonu i Njujorku pominjali partizanske operacije, dok je zapadna štampa i dalje govorila isključivo o Mihailoviću i njegovim četnicima. Mihailović je 19. oktobra 1942. poslao radiogram (br. 828) svojoj vladi, žaleći se na Bi-Bi-Si na srpskom i njegovog urednika H. Harisona.

U kasnu jesen 1942, jugoslovenska vlada u izbeglištvu postala je veoma zabrinuta zbog povećanog broja glasina u Londonu da Mihailović ne samo da nije bio aktivan protiv neprijatelja, nego da je čak i sarađivao sa Italijanima. Stoga su odlučili da pitaju generala lično, a Mihailović je 22. decembra 1942. odgovorio:

Nikakvu saradnju sa Italijanima ne dozvoljavam... Imajte poverenja u nas, mi nikad nećemo raditi ništa što je protivno opštoj savezničkoj stvari. Ali među mnogobrojnim neprijateljima težimo da tučemo jednog po jednog. Naša borba protiv svih odjednom bila bi uzaludna i bez ikakvih izgleda na uspeh. Nadam se da u toku ove zime sa svojim odredima stignem pred Karlovac i Zagreb. Rušenjem Pavelićeve Hrvatske udaramo na životne arterije naših najvećih neprijatelja, Nemaca.“

Analizirajući ovu poruku, prvo što treba odbaciti jeste izjava da će tokom zime doći do Karlovca i Zagreba. On nije imao ništa što bi jednu takvu operaciju činilo mogućom i najverovatnije čak nije imao ni takvu nameru.

Mihailović je izgleda bio uveren da su Nemci i Italijani samo prolazni fenomen za koji će se pobrinuti saveznici, a on je želeo da njegove snage gospodare Jugoslavijom kada dođe dan oslobođenja. Bio je okrenut partizanima, ali se takođe borio i protiv hrvatskih ustaša i sledbenika srpskog fašiste Ljotića. Početkom septembra 1942, takođe se okrenuo i protiv Nedića.

(Nastaviće se)