BRITANSKA vlada nije bila zadovoljna kontradiktornim vestima koje su dolazile iz Jugoslavije. Zato je odlučeno da se pojača komunikacioni kanal i sa Mihailovićem i sa Hadsonom, te su u tom cilju, 26. septembra 1942, u Mihailovićev štab poslati britanski oficir, poručnik Lofts, i dva britanska radio-operatera. SOE je tada ipak odlučio da je došlo vreme da se u Jugoslaviju pošalje novi čovek, i to viši oficir. Naravno, Britanci su pomalo sumnjali u Hadsonove analize, iako je pogled na njegove poruke ukazivao na to da je on izgleda dobro shvatao situaciju.

Tako je u septembru 1942. SOE preneo da je partizanska organizacija bila kilometrima ispred Mihailovićeve i da „dok jure jedni druge po Jugoslaviji, poslednja scena će se najverovatnije odigrati u Beogradu“. Hadson je 15. novembra Kairu poslao poduži telegram u kome izveštava da se Mihailović saglasio da „prihvati politiku saradnje sa Italijanima pod pritiskom crnogorskih četnika“. Što se tiče Srbije, Hadson je javio da mogućnosti za sabotažu nisu korišćene zbog toga što Mihailović nije bio voljan da se uradi tako nešto:

Kada bih pomenuo kontinuirane raznovrsne sabotaže, General i njegova pratnja bi odgovorili da je pola miliona Srba već poginulo u borbi protiv Osovine i da oni ne smeju da preuzmu još veći rizik. Naglašavali bi da neće odstupiti od ovakvog stava po cenu bilo čijeg interesa spolja. Smatram da je on u potpunosti sposoban da zdravorazumski zaključi dogovor, bilo sa Italijanima bilo sa Nemcima, za koji veruje da bi išao njemu u korist, a da ga pritom ne kompromituje. Bilo kakvo takvo zaključivanje bilo bi zasnovano na njegovom ubeđenju u pobedu Saveznika i bilo bi usmereno ka uništenju komunista u narodu“.

Na Božić 1942, pukovnik S. Bejli je padobranom spušten do Mihailovićevog štaba, koji se, još od početka oktobra, nalazio u blizini Kolašina, u Crnoj Gori. Kao i Hadson, bio je pre rata građevinski inženjer i deo ekipe rudnika Trepča kod Kosovske Mitrovice, u Srbiji, koji je bio u vlasništvu Britanaca.

Tada je rat u Severnoj Africi ulazio u odlučujuću fazu. Septembra 1942. general Aleksander, novi zapovednik britanskih snaga na Bliskom istoku, pozvao je na opsežne akcije protiv glavnih nemačkih pruga po Jugoslaviji i Grčkoj i jugoslovenska vlada je o tome bila obaveštena. Zbog toga je 20. septembra i poslala Mihailoviću naređenje u kome se kaže: „Komunikacione linije neprijatelja su krajnje opterećene i kontinuiranim napadima na njih mogli biste našim Saveznicima umnogome da pomognete“. Jedan od Bejlijevih zadataka je bio da otkrije šta je Mihailović uradio u vezi sa sabotažom pruga koje se pružaju dolinama Save i Morave. (Otkriće, zapravo, da je Mihailović po tom pitanju uradio jako malo, ako je uopšte nešto i uradio.)

Dana 17. decembra 1942. Idn je poslao Čerčilu memorandum u kome kaže da se, u skladu sa britanskim kratkoročnim interesima, može razmatrati opcija prekidanja veze sa Mihailovićem „koji u ovom trenutku malo doprinosi ukupnim ratnim naporima, te da se naša pomoć i podrška usmeri ka partizanima, koji pružaju aktivan otpor okupacionim snagama“. Ali Idn ipak odbacuje ovu alternativu i preporučuje nastavak podrške Mihailoviću „kako bi se sprečila anarhija i komunistički haos posle rata“.

RUZVELT NE POMINJE HRVATE Ruzvelt se 3. septembra 1942. obratio Međunarodnom udruženju studenata u Vašingtonu i između ostalog, govorio o borbenom duhu u Norveškoj, Holandiji, Belgiji, Francuskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Srbiji i Grčkoj. Činjenica da je predsednik pominjao Srbiju pre nego Jugoslaviju, a da pritom nije pomenuo Hrvatsku, uznemirila je hrvatskog potpredsednika pri jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu do te mere da je izrazio svoje negodovanje američkom ambasadoru.

U roku od nekoliko dana, 22. decembra, ser Orm Sardžent, zamenik državnog sekretara, preneo je jugoslovenskom pomoćniku ministra spoljnih poslova Vladimiru Milanoviću, da su komunisti mnogo aktivniji od Mihailovića, koji se, „nije borio protiv Nemaca i Italijana još od oktobra 1941“. Ova izjava je izazvala potpunu zaprepašćenost kompletne jugoslovenske vlade u izbeglištvu.

Nedelju dana kasnije, 29. decembra, major Živan Knežević, sekretar jugoslovenskog ratnog kabineta, razgovarao je sa majorom Piterom Bouhijem, članom SOE u Londonu. Prema Kneževićevom izveštaju, Bouhi je izjavio da Mihailović otvoreno sarađuje sa Italijanima - da je bio kvisling, kao i Nedić; jedan je sarađivao sa Italijanima, drugi sa Nemcima. Stoga, nema više pošiljke oružja za Mihailovića.

Forin ofis je upotrebio Bouhijevu „trapavost“, iako su njegovi pretpostavljeni u SOE poricali da je dao bilo kakvu sličnu izlavu. Sledećeg dana, 1. januara 1943, britanski ambasador je uveravao jugoslovenskog premijera da britanska Vlada nije promenila poziciju u vezi sa Mihailovićem te da je zapravo samo nekoliko dana ranije poslala pukovnika Bejlija kao oficira za vezu.

U SAD, trvenja između Amerikanaca srpskog i hrvatskog porekla dostigla su novi stepen žestine po objavljivanju članka u „Dejli vorkeru“ u kome se Mihailović optužuje za saradnju sa okupatorom.

Srpsko-hrvatski problem, naravno, nije bio nov, a dodatno je pogoršan otporom koji je okupatorima pružao Mihailović, Srbin, i nedostatkom otpora u Hrvatskoj, a još je uvećan ogromnim zločinima, koje su počinile hrvatske ustaše protiv srpskog stanovništva u Hrvatskoj. Generalizacija je bila jednostavna: Amerikanci srpskog porekla su sebe smatrali „dobrim momcima“ i optuživali su one hrvatskog porekla da su zli. Kakva je samo blagodat za Hrvate bila kada je Mihailović optužen za saradnju sa neprijateljem.

Situacija se pogoršala do takvih razmera da je direktor Kancelarije za ratno informisanje, Elmer Dejvis, morao 18. septembra 1942. da sazove sastanak svih urednika srpskih, hrvatskih i ostalih jugoslovenskih novina u SAD, kako bi im rekao da zaborave na razlike i da ostave po strani evropske nesloge.

(Nastaviće se)