NEZAVISNO od tumačenja i pristrasnosti, svi znamo priču o Petom oktobru. Činjenice, makar: ko je koga smenio, ko je koga zamenio, šta se posle desilo i šta se sad zato dešava. Znamo i fantazmagoričnu legendu o Šestom oktobru. Te kako se ko ponašao, te šta je taj datum sve trebalo da bude, a nije, te kako Peti oktobar zapravo nije uspeo jer nije bilo Šestog... Sve to znamo. A ne znamo priču o Sedmom oktobru. Najvažnijem od svih davnih oktobarskih datuma. I niko ne zna ništa o tome da bi se sve lepo završilo da je došao Sedmi oktobar. Šteta, baš. Jer nije.

A Sedmoga oktobra je Srbija i Crna Gora - i to cela njena teritorija - trebalo da bude primljena u Evropsku uniju. Na isti onaj način na koji su primljeni Bugarska i Rumunija sedam godina kasnije - bez akanja sa poglavljima, ispunjavanja kriterijuma, briselskoga pregovaranja i pomeranja datuma prijema do unedogled. Ako je Sedmog oktobra i smetao nekakav nedostatak odmaka od nacionalizma, sve bi se to već nekako zaboravilo kad Hrvatska bude primljena u EU. Ili ako je nedovoljna distanca od populizma tada bila zamerka, to bi se popravilo, uz malo strpljenja, pri pojavi Erdogana, Orbana, Kačinskog i inih, a što će sad da se nahapaju procenata na prolećnim izborima za Evropski parlament. Čak i da su ujedinjeni Englezi i Velšani tada imali nešto protiv da ujedinjeni Srbi i Crnogorci uđu u EU, sve bi to bilo ništavno pri pojavi Bregzita. Indid.

Sedmoga oktobra trebalo je odštampati nekoliko hiljada tabli na kojima piše "Prodaje se" ili "Nije za prodaju". I takve table potom polepiti kojekude imajući u vidu da se kupuju preduzeća a ne građevinska zemljišta; trgovačke firme a ne lokali; prirodni resursi a ne bagatelna roba; zaposleni a ne subjekti otpremnina; placevi a ne pašnjaci. Na taj dan nije trebalo zapošljavati direktore i kojekoje upravljače zbog partijske knjižice, jednopopodnevnog revolucionarnog staža i legendi o količini suzavca ušmrkanog u kratkom periodu dok su se Legija i Pavković predomišljali na koju će stranu. U sedmom danu tog meseca oktobra čitanje knjiga o kolonijalizmu bilo bi korisnije od čitanja telegrama podrške iz sveta, poznavanje istorije bananorepublikanizovanih zemalja Latinske Amerike bilo bi korisnije od simpatija spram Praškom proleću. Jer koliki smo Česi, takvo je i proleće, a koliki smo Kolumbijci, tolike su i banane. A nisu male.

U danu koji dođe posle Petog i Šestog oktobra mogao se, na primer, doneti dekret da svako ko rukovodi državom mora da živi u Užicu i mora svakog radnog dana da ide kolima na posao u Beograd. A kad radno vreme istekne mora da se vrati kući, istim putem i na isti način. Kanda bi se na taj način Ibarska magistrala u nekom trenutku učinila koridorskijom nego što je, evo, 18 godina kasnije, kad se uz fanfare ulazi u Zlatno Doba, sve rušeći brda pred sobom i udarajući uz novogodišnju rasvetu kamene temeljce za gondole i fabrike letećih automobila. Tog Sedmog oktobra, nadalje, valjalo je možda srediti i sudstvo i zdravstvo, ako ni zbog čega drugo onda čisto da eto direktor ni manje ni više nego Hitne pomoći ne čeka na pravdu urgentnih 13 godina. I uopšte, svašta je moglo da se sredi, od medija do doktorskih studija, od rezidencija do subvencija, od kulture do kultura poljoprivrednih, od svih koalicija do svih policija (iliti od Družbi do Službi). Nego nije. Jer nije došao taj Sedmi, dan nekako bitniji i od Petog i od Šestog.

A da je došao, kako to ume da bude sa tim fantastičnim i izmaštanim datumima, možda bi tada neko nabasao na kakvu kristalnu kuglu. I u toj kugli bi se onda moglo videti - sem bi bilo od tada do sada - kako u jednom istinski nelogičnom ćošku štampane hartije, osamnaest godina i jednu industrijsku revoluciju kasnije, neki mamlaz evo obilato nezahvalno i još obilatije naknadno pametuje šta je sve moglo a šta nije. Ali ni ta kugla nije nađena, ništa se, baš ništa bitno nije desilo tada. Sem što je u nekim velikim svetskim metropolama, na nekim važnim stolovima, jedna stavka precrtana sa spiska zadataka. Osim u Tokiju. Tamo je u to vreme, sedmog oktobra 2000. godine, živela Jadranka Stojaković. I možemo, za potrebe kraja ovog teksta, da je zamislimo kako prebira po žicama i pevuši, za svoju a pomalo i našu dušu.

Sve smo mogli mi, da je drugi bio dan.