Vesti su odjednom počele da naviru u redakcije svih medija na svetu.

Prvo su kabineti najvećih vođa najvećih zemalja javili da predsednici, premijeri i ostali vladari nisu došli na posao i da ih nema ni u njihovim domovima. Zatim su to bile vesti koje su dolazile iz svih zemalja na svetu, bez obzira na veličinu i značaj.

Potom su počele da pristižu novosti o nestanku ministara, zamenika ministara i ostalih partijskih činovnika u državnim aparatima svih zemalja sveta. Stotine hiljada, možda i milioni vozača nisu znali gde su ljudi koje treba odvesti na posao, nebrojene sekretarice su tužno gledale kako se unapred spremljena kafa neumitno hladi u šoljama. Oni koji su se spremali da to jutro "završe posao" u diskreciji neke ušuškane kancelarije ili skrivenoga kafea zbunjeno su se hvatali za telefone da nađu svoju "vezu". Niko se nije javljao, sem zbunjenih članova porodica nestalih, koji nisu znali ni šta se dogodilo ni gde su nestali nestali. A nestali su. Svi.

Ni tu nije bio kraj. Skupštine širom sveta su javljale o nestanku svih parlamentaraca, članova odbora i komisija, ljudi iz upravnih odbora... Potom se lavina informacija nastavila: i pozicije i opozicije (tamo gde ih je bilo) sa svih strana Zemljine kugle javljale su kako nema nigde predsednika, potpredsednika i svih ostalih važnih funkcionera partija, saveza, frontova, stranaka, foruma, nevladinih organizacija i ostalih oblika političkog organizovanja. Što je najgore, vesti su počele da stižu i iz malih sredina: nestajanje se nastavilo i po političkim vertikalama. Kongresi i glavni odbori, konvencije i konferencije, svašta nešto političko se masovno otkazivalo. Ili se održavalo, a da niko nije došao. Čitav svet je bio zbunjen, uplašen. Sluđen.

Počela su da stižu i mišljenja o tome šta se dešava. Naučnici su izlagali svoju hipotezu da je u pitanju neobjašnjivi fenomen nestajanja osoba koje imaju veće, pa čak i nešto manje veze sa politikom. U prilog tome govorila je teza da su počeli da nestaju i mnogi bankari, advokati, tužioci i sudije; potom vlasnici i direktori kompanija iz oblasti vojne i naftne industrije. Multinacionalne kompanije su počele da gube specijalne savetnike, crkve su ostajale bez ne tako malo velikodostojnika, vojske i policije bez nekih visokih oficira, a najčudnije vesti bile su iz oblasti krupnog kriminala. Ni šefove mafijaških kartela niko nije mogao da nađe, ali borbi za naslednike nije bilo - svi su se plašili da iz tog neobjašnjivog i tajanstvenog razloga i oni ne nestanu kad zamene nestalog prethodnika.

Jedan od veoma retkih svetskih političkih analitičara koji nisu nestali objasnio je izazove pred kojima se svet nalazi. Postojala je potreba da se svuda na svetu raspišu izbori ili nekako izaberu, postave, šta li već, ljudi na čelo država. Makar neka svetska vlada da se napravi, jer više nikog nije bilo ni u Ujedinjenim nacijama, MMF-u, Svetskoj banci... Takođe, kraljevske i ostale vladajuće porodice morale su da izaberu novog suverena. Ali strah je bio toliko veliki da niko nije hteo ništa od toga da postane; čak se ni demonstracije nisu pravile, jer su se ljudi plašili da će ko god održi govor ili povede nezadovoljne - nestati. Ni na globalnom ni na lokalnom nivou više niko nije hteo da se bavi politikom. Ni na koji od svih mogućih zamislivih načina. U strahu od politike, ljudi su prestali čak i da misle o politici.

Sumornu i zastrašujuću svetsku društvenu paralizu, kao i poplavu neprekidnog niza depresivnih vesti, koje su nedeljama posle početka Velikog Političkog Nestanka trajale, nakratko je prekinula jedna neobična informacija koja je stigla sa Balkana. Velikom i neočekivanom brzinom jedna zemlja pokazivala je zapanjujuće znakove oporavka: administracija je postajala efikasnija, sudovi su radili brže, investicije su porasle... Ljudi su o tome uspeli da se međusobno obaveštavaju, jer su trafike prestale da dobijaju novine, televizijski kanali, internet novine i radio-stanice su se gasile, usled ranijeg nestanka vlasnika, nekih urednika, novinara, voditelja i komentatora... U zemlji se osećao oporavak do te mere da se čak pojavilo interesovanje i za povratak iz inostranstva, a kod dela od 654.000 mladih i sredovečnih ljudi koji su se od početka veka iselili, tražeći bolji život bilo gde. Privredni rast bio je veći od predviđenog, plate su se povećavale, sve je to i te kako umanjivalo relativno veliku zabrinutost po pitanju toga kako nadoknaditi procentualno mnogo veći broj nestalih no što je to zabeleženo u skoro bilo kojoj od zemalja sveta. Čak se i sporazum po pitanju Kosova i Metohije nazirao. Samo što niko nije hteo da ga potpiše, da ne bi nestao i posle bio ko zna gde.

Čak možda i tamo negde, u Zoni Sumraka.