STEVAN Steva Popov, kapetan instruktor "Jata", bio je rezervni vojni pilot, sportista, svestrani i angažovani vazduhoplovac. Rođen je 12. juna 1945. u Izbištu, u okolini Vršca. Sa šesnaest godina se prijavio za jedriličarski kurs. Iako mu vazduhoplovni počeci nisu bili obećavajući, nije odustao i upornošću, voljom i ljubavlju prema avijaciji, uspeo je da dostigne najveće visine i domete.

U Vršcu je završio kurs za motornog pilota i kao jedan od najboljih 1965. otišao u Školu rezervnih oficira u Zadru. Posle armije školovanje je nastavio u Pančevu, odakle je cela eskadrila prebačena u Mostar, radi snimanja filmskog ratnog spektakla "Sutjeska".

U "Jat" je došao 1972. sa već stečenim letačkim stažom u aero-klubu i privrednoj avijaciji. Saobraćajnu karijeru je započeo na "karaveli", i to kao flajt - inženjer, potom se školovao za kopilota na istom avionu, a kasnije je kao kopilot leteo na "boingu B-707". Godine 1979. stekao je zvanje kapetana na avionu DC-9, a januara 1987. postaje i kapetan na "B-737-300". Aprila iste godine imenovan je za zamenika direktora Letačke operative i istovremeno za v. d. direktora ovog "Jatovog" OOUR-a.

POČETKOM devedesetih godina prošlog veka, kada su ratovi zahvatili prostor bivše Jugoslavije, i kad je pored svih vazduhoplovnih veština trebalo pokazati vojničku smelost i pronicljivost, i iznad svega veliko čovekovoljublje, Steva Popov je baš tada dokazao veličinu svog plemenitog srca. Kao jedan od nekolicine "Jatovih" pilota, koji su kao rezervisti bili u Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu, leteo je na zaplenjenom avionu "B-707" - poznatom kao "kikaš" i učestvovao u evakuaciji civila, vojnika i opreme sa aerodroma u Puli, Zadru, Banjaluci, Bihaću i Sarajevu.

Zahvaljujući njihovoj gotovo suludoj hrabrosti uspevali su da sleću i poleću sa aerodroma oko kojih se pucalo sa svih strana, i na njihov avion dakako. Prvih ratnih dana u BiH aprila 1992, evakuisano je oko četrdeset hiljada Sarajlija. Samo u toku jednog dana "Jatovi" piloti su imali šesnaest letova između aerodroma Batajnica i Sarajevo i obratno i prevezli oko 4.000 ljudi.

DVE najupečatljivije priče iz evakuacije civila iz Sarajeva 1992. su o deci. U prvoj, Steva Popov je, u opštem metežu, u pristanišnoj zgradi aerodroma u Sarajevu, ugledao dvoje dece, pritešnjene gomilom uza zid. Dečak, desetogodišnjak, držao je u jednoj ruci kartonski koferčić a drugom je obgrlio nekoliko godina mlađu sestru. Kada je saznao da su ostali bez roditelja, poveo ih je u avion, koji je već bio pun, i uz pretnju obezbeđenju koje je kontrolisalo ulazak u "boing", uspeo da ih uvede i doveze do Beograda.

Ništa manje nije bila dramatična priča o ženi sa dvoje dece, koja je u opštoj gužvi na sarajevskom aerodromu uspela da dođe do aviona, i tek kad je stigla u Beograd, shvatila je da joj nema jednog deteta. Steva Popov se avionom odmah vratio u Sarajevo, u prepunoj pristanišnoj zgradi našao izgubljeno dete i odvezao ga na Batajnicu do majke.

SIMBOL ove evakuacije, medijski i u svakom drugom pogledu, postao je Steva Popov. Iako nije bio jedini, Steva je poneo možda ponajveći deo tereta, pa čak i tereta slave, za ovaj podvig. Pored svih zvaničnih priznanja koje je dobio za to, za sve ono što je uradio za njegove Sarajlije, Momo Kapor se Stevi Popovu odužio romanom "Poslednji let za Sarajevo", u kome je veliki književnik opisao kako je to radio veliki pilot i još veći čovek.

Rezolucijom 757 Saveta bezbednosti UN, 30. maja 1992, uvedene su ekonomske sankcije prema Srbiji i Crnoj Gori. Ovom rezolucijom su sve zemlje ove međunarodne zajednice bile u obavezi da uskrate dozvole za poletanje, prelet i sletanje svakom vazduhoplovu SFRJ i da posle 30. maja prekinu sve kontakte sa jugoslovenskim vazduhoplovstvom u celini.

ČOVEK KOJI JE MOGAO SVE IPAK, čovek koji je u najtežim, pa i u dramatičnim ratnim uslovima, znao da se bori i da se žrtvuje za druge, nije se najbolje snalazio u novoj realnosti. Ali je ostao dosledan svim svojim ljudskim, profesionalnim i humanim principima i vrednostima. U in memorijamu, kolege iz "Jata", su ga ispratile rečima: "Pamtićemo ga kao čoveka koji je mogao gotovo sve". Na kraju je sam odučio kada će i kako umreti. Steva je sam sebi oduzeo život, 3. juna 2015, nekoliko dana pred 71. rođendan.

ZBOG istih sankcija suspendovana je i fudbalska reprezentacija Jugoslavije, koja je tek bila otputovala u Švedsku na Prvenstvo Evrope. Fudbaleri, rukovodstvo reprezentacije i novinari, morali su da se vrate nazad. I pored toga što su sankcije trebalo da stupe na snagu u ponoć između 29. i 30. maja, "Jat" je odučio da 29. maja pošalje avion u Stokholm, kako bi ih vratili u Beograd. Od Komiteta za sankcije je dobijeno odobrenje za specijalni let, JU 382/ 381. i u 10 sati pre podne avion "B-737 - 300" poleteo je put Švedske. Kapetan na letu je bio Steva Popov, tada direktor Letačke operative "Jata".

I, onda počinju problemi. Najpre rumunska kontrola leta nije dozvolila prelet ove zemlje. Nakom dugotrajnog i mučnog natezanja, preskočena je prva prepreka, kao i slična prepreka preko teritorije Poljske. Međutim, već u fazi sletanja, iznad Baltičkog mora, ispred "Jatovog" aviona su se pojavila dva borbena aviona, sa namerom da ih lagano usmere ka Norveškoj. Steva, već kakav je bio, odlučuje se za najdrskije rešenje: okrenuo je avion ka njima! Nestali su istog časa.

"JATOV" avion je sleteo na aerodrom "Arlanda", posada je zatražila 11 tona goriva za povratak, ali je "Britiš petrol" tu narudžbinu odbio. I pored nastojanja posade, "Jatovog" predstavnika u Stokholmu, Ambasade i operativnog centra iz Beograda, nisu našli rešenja. To natezanje je trejalo satima, s time što je vreme neumitno curilo i skraćivalo mogućnost poletanja pre stupanja na snagu sankcija. Jedna od opcija je bila da avion krene sa zatečenom količinom goriva i da dopunu obavi na nekom od usputnih aerodroma.

I, kad ja avion već trebalo da poleti, iz kontrole leta je javljeno da će ipak dobiti gorivo. Napokon, pojavila se cisterna "Britiš petrola", ali radnici nisu hteli da natoče gorivo. Najzad, posle višečasovne drame i nerviranja, koje je okončano plaćanjem goriva u gotovini, na licu mesta, dobili su gorivo i avion je mogao da poleti. U Beograd su sleteli sat pre formalnog stupanja na snagu sankcija Saveta bezbednosti.

ZBOG svega što je radio, Steva Popov je bio poštovan i uvažavan. Ni priznanja nisu izostala. Žiri tradicionalne akcije "Večernjih novosti" "Najplemenitiji podvig godine", proglasio ga je za najplemenitijeg Jugoslovena u 1992. Krajem decembra 1993, novinari beogradskih redakcija, prilikom uručenja nagrade Gran-pri godine, dodelili su mu Ružičasti gran-pri.

A, onda su se vremena promenila i heroji - pogotovo oni koji su se istakli tokom rata, bez obzira na kojim prostorima i na koji način, ne samo da više nisu bili važni, već su postali nepoželjni. Steva Popov, nacionalni heroj, vrhunski pilot, dojučerašnji šef pilota, postao je tehnološki višak u "Jatu". I još jedna stravična istina: nijedno zlo ne dolazi samo. Bolest je gotovo obavezni pratilac svih ljudskih lomova.