PRESUDNU ulogu u "naglom obrtu ratne i političke situacije" predsednika SAD Vudroa Vilsona i engleskog premijera Lojda Džordža o budućnosti Habzburške monarhije odigrao je austrougarski car Karlo, koji je na prestolu zamenio Franju Josipa posle njegove smrti. Zaplašen od mogućih socijalnih nemira u svojoj zemlji, zbog sve većih nestašica hrane, on je u jednom trenutku zaželeo da se hitno sklopi mir između zaraćenih strana. Počeo je da traga za ličnošću, koja bi mogla da trajno stupi u kontakt sa državnicima sila Antante i da sa njima, mimo znanja Nemačke, povede mirovne pregovore. Odlučio je da to bude brat njegove supruge, carice Zite - princ Sikst Burbonski, belgijski oficir, koji je zbog nemačke okupacije Belgije živeo u Parizu.

Dobivši poverljivu ulogu mirovnog pregovarača, princ Burbonski je početkom februara 1917. godine stupio u kontakt sa francuskim ministrom Julom Kambonom, zatraživši od njega da iznese uslove pod kojima bi sile Antante obustavile ratna dejstva i sklopile ugovor o miru. Ubrzo je dobio odgovor u kojem su izneti sledeći uslovi: "Vraćanje Francuskoj njenih oblasti Alzas i Loren, koje su Nemci prisvojili za vreme Prusko-francuskog rata 1871. godine, zatim obnova Belgije, kao i dodela Rusiji - Dardanela i Carigrada i najzad oslobođenje Srbije i njen izlazak na more."

UPOZNAVŠI se sa ovakvim stavom Londona, Pariza i Petrograda, car Karlo je odgovorio da prihvata sve uslove osim onog koji se odnosio na Srbiju. U ovom odgovoru je izneo da je njegova namera da se posle završetka rata obrazuje jedna balkanska država od Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Albanije, u kojoj na vlasti ne bi bila dinastija Karađorđevića, nego jedan od habzburških prinčeva.

Pošto ga je Sikst Burbonski uverio da taj uslov sile Antante neće prihvatiti car Karlo je popustio i 24. marta 1917. godine uputio pismo predsedniku francuske republike Rejmonu Poenkareu, obećavši da će kod nemačkog cara Vilhelma Drugog svim silama "podržati francuski zahtev za vraćanje Alzasa i Lorena, kao i oslobođenje Belgije", a da će sa svoje strane pristati da "Srbija ponovo postane nezavisna država i dobije izlazak na more".

Austrougarski ministar inostranih poslova, grof Otokar Černin, jednog je trenutka posumnjao da car Vilhelm možda nije doznao za pregovore koje Austrougarska vodi sa silama Antante i zbog toga je na jednom skupu u Beču izjavio da su mirovni pregovori zaista vođeni, ali na zahtev Francuske i Engleske. Ova Černinova izjava je toliko ogorčila predsednika Francuske vlade Žorža Klemansoa da je izdao saopštenje u kojem je na dosta nediplomatski način nazvao šefa austrougarske diplomatije "običnim lažovom".

ŽORŽ Klemanso, kao najubojitiji argument za svoju tvrdnju, objavio je originalno pismo koje je car Karlo poslao predsedniku Poenkareu u martu 1917. godine. Kada je za ovo saznao, nemački car je bio, ne samo duboko razočaran u svog vernog saveznika i prijatelja Karla Habzburškog, nego je uputio ozbiljne pretnje Beču. Da bi otklonio posledice ovoga slučaja austrougarski car je 12. maja 1918. godine otputovao u Nemačku i pred carem Vilhelmom se "duboko pokajao". Da bi uverio Vilhelma u svoja iskrena osećanja, Karlo je potpisao obavezu da će "neopozivo vezati sudbinu svoje monarhije za Nemačku, bez obzira na uspeh ili neuspeh nemačkog oružja".

Mnogi istoričari su smatrali da su odlazak habzburškog cara u Nemačku i stavljanje potpisa na obavezu o vernosti, bili presudni za ishod Prvog svetskog rata, jer su Amerika i Velika Britanija posle ovoga radikalno promenili svoju politiku prema Beču, uvereni da je svako njihovo nastojanje da Austrougarsku odvoje od Nemačke - uzaludno. Ratni ciljevi Vašingtona i Londona su hitno bili izmenjeni i sada su glasili: Austrougarska se mora baciti na kolena i teritorijalno raskomadati.

U CARSKOJ Rusiji, koja je bila najverniji saveznik Srbije i u kojoj je pravoslavlje poprimilo oblik državne ideologije, nisu mogli da shvate da se u Beogradu tako olako prihvata ideja o stvaranju države u kojoj bi trebalo da zajedno žive narodi koji su delile ozbiljne konfesionalne razlike. Jedan od najuticajnijih ruskih političara, Sergej Dimitrijevič Sazonov, koji je za vreme rata obavljao dužnost ministra inostranih poslova, a pre toga bio ruski poslanik u Rimu i dobro poznavao prozelitističku politiku Vatikana, energično se suprotstavljao stvaranju države u kojoj bi zajednički živeli pravoslavci i katolici.

Predsednik srpske vlade Nikola Pašić, u to vreme jedan od najvatrenijih zagovornika srpsko-hrvatsko-slovenačkog ujedinjenja, saznao je iz diplomatskih krugova u Nišu, gde su na početku rata bile smeštene sve srpske državne ustanove, da Sazonov koji je imao veliki uticaj na ruskog cara Nikolu Drugog uporno odbija mogućnost stvaranja jedne pravoslavno-katoličke države na balkanskom prostoru. Vrlo uznemiren, Pašić je telegrafisao srpskom poslaniku u Petrogradu Miroslavu Spalajkoviću i zahtevao od njega da proveri vesti koje su kolale po Nišu, kao i da zamoli ruskog ministra inostranih poslova za objašnjenje.

SPALAJKOVIĆ je postupio po nalogu predsednika vlade i 7. aprila 1915. godine bio primljen od strane ruskog šefa diplomatije. Ruski ministar mu je izneo svoju nevericu u mogućnost srećnog života Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničkoj državi i tom prilikom naglasio da Rusija nastoji da posle završetka rata Srbija bude jedna snažna i teritorijalno uvećana država koja će imati širok izlaz na Jadransko more. "Srbija će dobiti najveću teritoriju i znatan deo primorja, jer je podnela najveće žrtve i učinila najveće usluge (saveznicima)", rekao je tom prilikom Sazonov.

Srpski poslanik je požurio da Pašića obavesti o razgovoru sa šefom ruske diplomatije i iste večeri poslao u Beograd šifrovani telegram u kojem je izneo sledeće: "Vidi se da Sazonov ne smatra zasada ostvarljiv naš program potpunog ujedinjenja Srba, Slovenaca i Hrvata i zbog toga se ne oduševljava njime..." Spalajković je mislio da je uzrok ovakvom stavu ruskog ministra ratna situacija: "Katolički zapadni Sloveni su daleko od Rusije i za nju nemaju mnogo interesa, dodajući da ti Sloveni u ovom ratu nisu ništa učinili" (za saveznike). Kao "potajan razlog" takvom gledištu, Spalajković misli da bi to mogao biti strah "da Srbija sa katoličkim elementom od nekoliko miliona ne izgubi svoj raniji karakter u kome je pravoslavlje bilo glavni faktor".


USLOVI ZA RAĐANjE JUGOSLAVIJE

POBORNICIMA jugoslovenskog ujedinjenja je promena engleske i američke politike prema Beču ulila nadu da su sada uklonjene sve međunarodne prepreke u pogledu stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Njihov optimizam bio je utoliko veći jer su uočili nameru sila Antante da se posle rata umesto Habzburške monarhije stvori između ostalog i jedna veća država na Balkanu koja bi bila prepreka nemačkom ekspanionizmu prema Istoku. Uslovi za rađanje Jugoslavije bili su dakle stvoreni.


SUTRA: Sva jaja ne idu u istu korpu