MEĐUNARODNA situacija i politički odnosi početkom tridesetih godina dvadesetog veka u Evropi su bili komplikovani i iz dana u dan bivali sve složeniji. Pobedom fašizma u Italiji, a naročito dominacijom nacista u Nemačkoj, potpuno se promenila politička slika nastala posle pobede saveznika u Velikom ratu.

Musolinijeve i Hitlerove falange imale su vrlo slične ciljeve, a njihov zajednički imenitelj je bio promena postojećeg poretka u Evropi. Bilo im je više nego jasno šta centralna i jugoistočna Evropa, i politički i ekonomski, znači za njihove zemlje. Pogotovo je to bilo od vitalnog značaja za probuđenu Nemačku. Međutim, tih godina, tom istovetnom cilju pristupali su sa svih suprotstavljenih strana.

NEMAČKA je posle primene takozvanog Dozovog finansijskog plana, pomoću međunarodnih zajmova, a pre svega američkog kapitala, oporavila svoju ekonomski iscrpljenu privredu i obnovila proizvodnju. U to vreme prestaje i izolacionistička politika prema Nemcima, pošto su prethodno primljeni u Društvo naroda (8. septembra 1926), dobijaju čak i mesto u Savetu društva. Na Nemačku se više nije gledalo kao na pobeđenu i obespravljenu državu.

Na Starom kontinentu, ponovo, i ovog puta iz potaje, počinju da se čuju prvi zvuci ratnih doboša. Ostali veliki evropski moćnici, Francuska, Engleska i Italija, nastojali su da putem raznoraznih paktova sa Nemačkom spreče izbijanje novog rata. Međutim, to su manje-više bile deklaracije bez čvrstih obaveza i garancija potpisnika.

REVIZIJA versajskih granica postaje sve češće tema formalnih i tajnih razgovora velikih sila. Na udaru su pre svih Kraljevina Jugoslavija, Rumunija i Čehoslovačka, članice vojnog saveza Mala Antanta formiranog još 1920. godine iz predostrožnosti ukoliko Austrija i Mađarska pokušaju da povrate teritorije nekadašnjeg Austrougarskog carstva.

Na ovakvo, sve složenije političko i bezbednosno stanje u Evropi reaguje francuski premijer Aristid Brijan (Aristide Briand). On, na sednici Društva naroda 1929. godine, predlaže formiranje federacije evropskih država. Kako je njegov predlog naišao na dobar odjek, godinu dana kasnije, u jesen 1930, Brajan je predstavio dokument koji je nazvao Memorandum o organizaciji sistema Evropske federalne unije, koji je zapravo ponudio novo ustrojstvo na Starom kontinentu. Taj poredak je podrazumevao federalno ujedinjenje Evrope, uz garancije državama da se postojeće granice neće menjati.

HITLEROV uspon i dominacija nacista u Nemačkoj razvejaće ovu ideju o ujedinjenju u samom začetku. U političkom životu Evrope preovladaće postojeće razlike između planova i teritorijalnih ambicija Nemačke i Italije, koje su se samo produbljivale. Velika Britanija je sve to posmatrala sa strane, i po običaju, sa lukavim i dvosmislenim signalima, kibicovala kakve joj promene u Evropi odgovaraju po onoj poznatoj engleskoj poslovici Sva se jaja ne smeju stavljati u jednu korpu.

Ni u Beogradu se za to vreme ne sedi skrštenih ruku. Kralj Aleksandar saziva vanredni sastanak ministara, članica Male Antante, koji je održan 18. i 19. decembra 1932. godine u Beogradu. Najvažnija odluka doneta na tom sastanku bila je da će ubuduće Mala Antanta nastupati kao jedinstvena politička zajednica, bez koje se više ne može rešavati nijedno pitanje u srednjoj Evropi.

ODLUKA da se samostalno politički deluje obrazložena je činjenicom da su se tri države umorile od toga da budu igračke u rukama velikih suseda i da im je dosta tuđih planova o njihovoj budućoj ulozi. Pakt o novoj organizaciji Male Antante, čiji su inicijatori bili kralj Jugoslavije Aleksandar Karađorđević, kralj Rumunije Karol II (Karl Eitel Friedrich Zephyrinus Ludwig von Hohenzollern-Sigmaringen) i predsednik Republike Čehoslovačke Tomaš Garig Masarik (Tomaš Garrigue Masaryk), potpisali su njihovi opunomoćenici, ministri Bogoljub Jevtić, Titulesku (Nikolae Titulesku) i Beneš (Edvard Beneš ) na konferenciji u Ženevi, održanoj 14-16. februara 1933. godine.

Tri države - ističe se u uvodnom delu ovog dokumenta - obrazuju "jednu višu međunarodnu zajednicu, kojoj mogu pristupiti i druge države, pod uslovom koji se ima ugovoriti u svakom posebnom slučaju".

U OVU zajednicu ugrađeno je nešto što do tada nije postojalo ni u jednom bilateralnom ili regionalnom savezu. Kao upravni organ zajedničke politike država Antante ustanovljen je Stalni savet, sastavljen od ministara inostranih poslova, koji odluke donosi konsenzusom. Savet je imao obavezu da se sastaje najmanje tri puta godišnje, u prestonici svake države čiji je ministar te godine predsedavao ovim telom, konstatuje dr Branislav Gligorijević u monografiji "Kralj Alekesandar Karađorđević".

Stalni ministarski savet predstavljao je članice kao celinu pred trećim državama ili međunarodnim organizacijama. Najvažniji član ovog sporazuma je bio taj što je ograničavao slobodu država članica pri zaključivanju političkih ili privrednih ugovora s trećim državama.

ZA SVAKI politički ugovor država Male Antante, za svaki jednostran akt kojim se menja dotadašnja politička situacija jedne od država Antante, s pogledom na treću državu, kao i za svaki privredni sporazum koji povlači važne političke posledice, bio je potreban jednoglasni pristanak Stalnog saveta.

Mala Antanta se počela smatrati jednim od međunarodnih činilaca. Svojim dotadašnjim trajanjem (punih trinaest godina izdržala je probu vremena) i unutrašnjom kohezijom donela je nešto novo na evropski prostor - nijedan savez ili blok država u Evropi nije se održao toliko dugo.

MNOGE će iznenaditi da je ovaj novi savez septembra 1934. održao i fudbalsko prvenstvo za prvaka nove zajednice. Poslednjeg dana septembra naredne godine u Pragu je počeo turnir na kome su učestvovali češki "večiti rivali" Sparta i Slavija, beogradski BSK i bukureštanski Venus. Dan kasnije, 1. oktobra 1934. godine "Politika" donosi izveštaj dopisnika iz Praga M. Jovanovića: "Turnir futbalskih prvaka Male Antante odigran je danas po podne po lepom vremenu i potpuno regularnom terenu Spartinog igrališta pred skoro 10.000 gledalaca. Kao što se moglo predvideti, pobedili su favoriti Sparta i Slavija. Slobodno se može reći da je BSK ostavio i ovom prilikom vanredan utisak. U timu Slavije prvi put je igrao novopečeni Slavijaš kandidat za naslednika čuvenog Planičke, naš Milovan Jakšić."