IZ bečkog centra Kominterne, kojim je rukovodio Mustafa Golubić, bio je organizovan prvi atentat na Aleksandra u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Bio je Vidovdan 1921. godine kada je konačno usvojen prvi ustav nove države. Zvona su zvonila na svim crkvama, blago sunce obasjavalo je prestonicu. Na sve strane muzika, pesme, narod u svečanom ruhu preplavio ulice. Iz Novog dvora pojavljuje se automobil u kome sedi 34-godišnji regent Aleksandar Karađorđević u oficirskoj gardijskoj uniformi. Automobil lagano vozi prema Sabornoj crkvi gde će biti održano blagodarenje. Narod oduševljeno pozdravlja svoga kralja koji je toga dana i zvanično proglašen za dinasta.

Kape lete uvis, cveće se baca pod točkove "pakarda" u kome sedi Karađorđević, koji je, čini se, obnovio Dušanovo carstvo. Njegovo lice je ozbiljno, i tek poneki osmeh sine kao otpozdrav na oduševljenu ljubav svoga naroda, u kojoj uživa i koju oseća svim svojim čulima.

AUTOMOBIL iz sporedne ulice skreće prema glavnoj. U tom času, jedan čovek istrčava iz mase i prisutni vide neki predmet kako leti prema "pakardu" i pada iza automobila. Vide se plamen i dim, ali zbog žagora skoro da niko nije čuo eksploziju. Konjanik Kraljevske garde pada teško ranjen. Još neka lica, iz pratnje i okupljenog naroda, bivaju lakše ranjena. Atentator pokušava da pobegne. Mladić, po zanimanju kovač, uspeva da ga dohvati i čvrsto ga steže dok ovaj uzvikuje: "Živela svetska revolucija! Kralj mora umreti!" Neko ga udara u lice. Narod bi da ga linčuje. Stvorio se veliki metež. Žandari i policajci stižu i odvode ga.

Na saslušanju, atentator kaže da mu je ime Spasoje Stejić, da je po ubeđenju komunista, da je pripadnik tajne organizacije pelagićevaca. Priznaje da nikada nije video svoga šefa naredbodavca, ali zna da on živi u Austriji, odakle često dolazi da bi rukovodio partijom. Stejić još izjavljuje da mu je poznato da je odluka o smaknuću kralja doneta u Moskvi.

ZBOG ovog atentata nastao je rascep u KP Jugoslavije. Sima Marković, njen predsednik nije bio pobornik terorističkih metoda Moša Pijade, koji je zastupao tvrdu liniju Kominterne, bio je za odlučnu terorističku borbu. Preko njega je i stigla naredba da budući kralj bude ubijen na Vidovdan. Stejić nije uspeo, i posle ovog događaja, rascep u Komunističkoj partiji se produbljuje.

Spasoje Stejić Baćo rođen je u Adi, kod Novog Kneževca, 1904. godine. Posle pokušaja atentata, na "vidovdanskom procesu" osuđen je na smrt. Kazna mu je preinačena u 20 godina zatvora. Nakon više od 19 godina robije, učesnik je čuvenog bega robijaša komunista iz sremskomitrovačkog zatvora 1941. godine. Po izlasku na slobodu postaje partizanski borac. Poginuo je na Sutjesci 1943. godine.

ALEKSANDAR je ostao nepovređen i prisustvovao je blagodarenju. Vidovdanski ustav izglasan tesnom većinom odmah je obeležen krvlju, i da loš predznak bude potpun - srpskom krvlju. A nešto kasnije, u Delnicama, 21. jula 1921. godine, ubijen je Milorad Drašković, prvak Demokratske stranke, ministar unutrašnjih dela. Ubica je bio Alija Alijagić, pripadnik grupe mladih komunista iz Bijeljine. Vlada Kraljevine SHS, na čijem je čelu bio Miljenko Vesnić, zabranila je rad KP Jugoslavije.

Mesecima pre atentata regentu Aleksandru počinju da stižu poruke iz Beča. Sadržaj je uvek isti: "Bićeš ubijen!" I još jedna rečenica: "Osvetićemo Apisovu smrt." I uvek isti potpis: Mustafa Golubić.

BEOGRADSKI novinari Lola Dimitrijević i Živan Mitrović ostavili su svedočenje o susretu Mustafe i Aleksandra početkom juna 1919. godine. Prestolonaslednik je prolazio fijakerom pored hotela "Moskva", a Mustafa Golubić, koji je tu sedeo, ustao je od stola i zaustavio fijaker.

- Ubiste pukovnika Apisa, veličanstvo? - upita kralja, drsko ga gledajući.

- Sud ga je osudio na smrt, Mustafa! Sud je završio posao - reče kralj.

- I da znate, vi ste ubili njega, a ja ću uskoro vas - odbrusi Mustafa.

- Navalio si kao zima na gola čoveka -odvrati Aleksandar i rukom dade znak kočijašu da produži. - Dobro si mi dao do znanja da znam kako i dalje da postupam sa tobom.

Kažu da su, na pomen kraljevog imena, Mustafine oči uvek gorele plamenom osvete.

MARIJAN Stilinović, predratni partijski aktivista, učesnik NOB-a i funkcioner FNR Jugoslavije, u svojim sećanjima je zapisao da je Mustafa dvadesetih godina prošlog veka, kao član centrale Komunističke partije SSSR, bio zadužen u Beču za odeljenje Kraljevine Jugoslavije, a zatim bio rukovodilac Balkanske komunističke federacije. Kako kaže, gotovo svaki sastanak započinjao je sledećim rečima: Aleksandra treba ubiti.

- To je ključ jugoslovenske revolucionarne politike i drugog rešenja i izlaza nema i ne može da bude - prenosi Stilinović Golubićeve reči, ukazujući da je tako govorio gotovo na svakom sastanku njihove grupe.

Posle Stejićevog neuspelog pokušaja ubistva, kralj traži od austrijskih vlasti zaštitu. I Mustafa Golubić biva proteran iz prestonice severnog suseda nove kraljevine.

PET godina pre nego što je bačena bomba u Beogradu promašila cilj, Aleksandar i njegovo okruženje obelodanjuju navodni pokušaj ubistva srpskog regenta, kod Ostrove, u Grčkoj, 11. septembra 1916. godine. To će biti povod za Solunski proces na kome su na smrt streljanjem osuđeni Dragutin Dimitrijević Apis i njegovi saradnici, major Ljubomir Vulović i dobrovoljac Rade Malobabić. Taj usud pratiće Aleksandra do kraja života. Na njega će biti izvršena još tri atentata. U Beogradu, Zagrebu i onaj kobni u Marselju.

Naša istoriografija, uglavnom, ovaj događaj iz Ostrave smatra insceniranim pokušajem ubistva Aleksandra.