REGENT Aleksandar Karađorđević je u vreme Solunskog fronta bio smešten u pozadini, u Vladovu. Gotovo svakog dana odlazio je u obilazak prve ratne linije. Tako je bilo i 11. septembra, po novom kalendaru. Oko četiri sata posle podne, na povratku u Vladovo, bio je u automobilu sa pukovnikom Pavlom Jurišićem Šturmom. U obezbeđenju regenta bili su francuski "specijalci". Šofer je, takođe, bio Francuz. Na dva kilometra ispred mesta Ostrovo, između jezera i železničke pruge, začula su se, jedan za drugim, dva puščana pucnja. Automobil se zaustavlja i konstatuje se da je jedan metak okrznuo karoseriju.

Po izboru mesta gde su ispaljena dva hica i priči očevidaca, sve liči na to da je bio pokušaj atentata. Neko odlučuje da se ovaj događaj drži u tajnosti. Ali to nije važilo i za Francuze. Brzo se raščulo o pucnjavi na budućeg suverena Jugoslavije. Potom se nižu mnoge neobjašnjive i nelogične odluke. Ministar unutrašnjih dela, Ljuba Jovanović, prve informacije dobija tek krajem septembra, a tek u prvoj polovini oktobra dolazi sa Krfa u Solun ne bi li otvorio istragu.

TIH emigrantskih godina na Krfu i u Solunu čuveno srpsko "strančarenje" je na vrhuncu. Ogovaralo se na sve strane. Pričalo se, od uva do uva, kako Apis, pukovnik Vladimir Tucović i major Vulović, drže pod kontrolom grupu dobrovoljaca iz Bosne i Hercegovine i da su oni pripremani za specijalne, terorističke akcije. Od dobrovoljaca najčešće su pominjani Mustafa Golubić, Boško Arežina i Nezir Hadžinalić. U izveštajima koji su dostavljani Pašiću i Aleksandru, tvrdilo se da se Hadžinalić, učitelj po zanimanju, sprema za atentat na predsednika Vlade, da će na regenta pucati Boško Arežina... Niko od njih nije pokušao atentat, ali je Arežina, pod nerasvetljenim okolnostima, ubijen u Solunu, 1. maja 1916. godine.

Ni druga strana nije sedela skrštenih ruku. Mnogo godina kasnije, po završetku rata, Jaša Prodanović će obelodaniti da poseduje "jednu izjavu koju su mu, radi upotrebe u javnosti ili pred sudom, dala trojica dobrovoljaca u srpskoj vojsci, Bosanci, koje je Aleksandar Karađorđević pokušao navesti da postanu ubice i dao im po tri hiljade dinara da smaknu Apisa". Jedan od tih nesuđenih Apisovih ubica, koji je Prodanoviću dao izjavu, bio je Đulaga Bukovac.

VEĆ pomalo zaboravljena pucnjava na prestolonaslednika kod Ostrave, izvučena je iz fioke ministra unutrašnjih dela Ljube Jovanovića. Prvi manevar regenta i Pašića je bio da se uvede Preki sud za oficire. Tadašnji propisi predviđali su to samo za vojnike. Ali Skupština odbija ovaj predlog. Nije preostalo ništa drugo nego da se Apis optuži za pokušaj atentata 11. septembra pred Vojnim sudom.

Naređenje za hapšenje "crnorukaca" izdao je general Bojović 14. decembra 1916. godine, na zahtev vojnog ministra Božidara Terzića, a ovaj, na osnovu akta ministra unutrašnjih poslova Ljube Jovanovića Patka. U ovom aktu pisalo je da su oficiri oko Apisa odlučili "da se nasilnim putem obori sadašnja vladavina i pravni red sa dinastijom Karađorđevića na čelu, i da se zavede režim u kome bi najvišu vlast u državi imalo od 10 do 15 ljudi".

PRVA optužnica, za krivično delo pobune u vojsci, podignuta je 20. marta 1917. godine. Upravo ono što je pisalo u aktu ministra unutrašnjih poslova. Ali samo sedam dana kasnije stiže druga optužnica; ovog puta Apis i drugovi se terete za atentat na regenta Aleksandra kod sela Ostrova, a kao neposredno, okrivljen je jedan od najbližih saradnika Apisa, Rade Malobabić.

Sudski proces je otpočeo 2. aprila, a presuda je izrečena 5. juna 1917. godine. Presude su donesene na osnovu tvrdnji glavnih svedoka Temeljka Veljanovića i Đorđa Konstantinovića da su atentatori bili Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić.

TRIDESET i šest godina kasnije, 19. aprila 1953. godine, u dnevnim novinama je objavljena vest da je na predlog Istražnog odeljenja Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove FNRJ, podnesen javnom tužiocu Srbije zahtev za obnovu Solunskog procesa. Na osnovu naređenja Aleksandra Rankovića, organi Istražnog odeljenja pronašli su dva glavna svedoka Temeljka Veljanovića, (sada Temelko Veljanovski) i Đorđa Konstantinovića, (sada Georgi Konstantinovski). Nekadašnji svedoci na Solunskom procesu izjavili su da su 1917. godine u solunskom vojnom zatvoru, bili pod pretnjom smrti primorani da lažno svedoče, i da terete optužene Rada Malobabića, Muhameda Mehmedbašića i majora Ljubomira Vulovića.

Svi osuđeni, na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, rehabilitovani su. Tako će i zvanično u našoj istoriografiji Solunski proces biti obeležen kao montirano političko suđenje i da atentata nije ni bilo i da su pucnji kod Ostrave iscenirani.

MEĐUTIM, 2002. godine, preminuli istoričar dr Branislav Gligorijević u monografiji "Kralj Aleksandar Karđorđević" izneće nekoliko novih dokumenata koji bacaju potpuno novo svetlo na događaje iz 1917. godine. Reč je, najpre, o pismu Branka Božovića, direktora lista "Pijemont" i bliskog Apisovog saradnika, koje je on uputio Dušanu Popoviću, kada je suđenje već privedeno kraju. Ono glasi: "Kao što si na svaki način saznao, nažalost, atentat na Prestolonaslednika nije uspeo, a na Pašića je blagovremeno bio osujećen. Naši su zbog toga pohapšeni i ko zna kako će proći, ali ja se nadam da ćemo docnije ipak uspeti da smrsimo konce, kako prestolonasledniku, tako i Pašiću."

Gligorijević je uspeo da otkrije da su glavni svedoci Temeljko Veljanović i Đorđe Konstantinović, bili poverioci Obaveštajnog odseka Treće armije, u neposrednoj službi majora Vulovića, glavnog Apisovog operativca. Tačno je da su oni lažno svedočili, optužujući Malobabića za pokušaj atentata, ali samo zato da bi prikrili svoje učešće u njemu.

POSTOJI i pismena izjava ključnog čoveka, Temeljka Veljanovića, data pred svedocima 28. novembra 1921. godine, da su on i Đorđe Konstantinović "pucali na nekadašnjeg prestolonaslednika i sadašnjeg kralja Aleksandra kod Ostrova, kad je išao na front, da su zato bili u zatvoru, ali da su govorili protiv oficira, koji su po njihovoj svedodžbi i streljani u Solunu". Ovaj se dokaz nalazi u arhivu SANU, pod brojem 14434/644. Nažalost, naša istoriografija apsolutno ignoriše ovaj dokument.


Dragutin Dimitrijević Apis, Foto Dokumentacija "Novosti" i Foto-arhiv "Borba"