NA put bez povratka kralj je krenuo 4. oktobra, sat pre ponoći, sa topčiderske stanice u pratnji kraljice Marije, kneza Pavla i kneginje Olge. Plan puta je bio da se dvorskim vozom ide do Kosovske Mitrovice, gde su stigli sutradan oko 8 sati, a zatim su put nastavili automobilima do luke Zelenika u Boki kotorskoj, gde ih je čekao razarač "Dubrovnik", kojim je sutradan, 6. oktobra po podne, trebalo da krene za Marselj.

Veče je bilo prohladno, sipi sitna jesenja kiša, zapisao je docnije ađutant pukovnik, kasnije general, Milorad Radović. U pratećoj sviti nalaze se dvorska dama Mirka Grujić, ministar dvora Milan Antić, dvorski maršal general Aleksandar Dimitrijević, upravnik dvora pukovnik Jovan Pavlović, dvojica ađutanata: pukovnik Milorad Radović i potpukovnik Naumović; ordonansi-oficiri: kapetan korvete Grubišić i kapetan prve klase Vukotić.

Na topčiderskoj stanici pre polaska bilo je mirno, bez gužve i bez uobičajenih protokolarnih detalja prilikom ispraćaja suverena.

ISPRAĆAJU prisustvuje predsednik vlade Nikola Uzunović. Ali nijedan ministar iz njegovog kabineta. Iz države koja će jugoslovenskog kralja primiti kao zvaničnog gosta, prisutan je otpravnik poslova francuskog poslanstva, gospodin Knobl. Poslanik (ambasador) Pol-Emil Nažijar (Paul Emile Naggiar) već je u Parizu da, kao što je red, pripremi što svečaniji i što bezbedniji doček.

Po svedočenju dvorske dame, Mirke Grujić, kralj Aleksandar je pre izlaska na peron, ušao u kancelariju šefa dvorske stanice da se sa njim pozdravi. Dok se rukovao, sa zida kancelarije, privatni sat šefa stanice, sa mehaničkom ptičicom-kukavicom, otkucao je tačno 23.00. Jedanaest puta se čulo "ku-ku". Da li je to bio prvi loš predznak uoči putovanja Aleksandra Karađorđevića u Francusku koji je mogao da promeni geopolitičku sliku ondašnje Evrope.

Dvorska kompozicija je stigla na peron tačno u 23.00. Polazak je predviđen petnaest minuta kasnije. Pred ulazak u voz, Aleksandar je posvetio desetak minuta francuskom otpravniku poslova, gospodinu Knobelu. Vidljivo je bilo da kralj ispod pazuha drži pregršt ozbiljnih francuskih časopisa i novine. Diplomata iz Dorseja je odmah u šali zapazio: "Vaše veličanstvo, za put niste izabrali mnogo veselu lektiru?!" Kralj je, smešeći se, odgovorio: "Ne osećam potrebu za zabavom, ali sam vrlo radostan što idem u Francusku gde imam nekoliko prijatelja." "Ja takvih znam najmanje 42 miliona", odgovorio je gospodin Knobel.

DVORSKI voz kreće na vreme: u 23.15. Desetak minuta ranije iz Beograda je istom trasom krenuo "izvidnički voz". Lokomotiva sa tenderom i tri vagona. Izvidnički voz je trebalo da na nekim deonicama koje su ocenjene kao problematične izvrši "čišćenje terena".

Sutradan, u petak, 8. oktobra, oko 8 časova, na železničkoj stanici u Kosovskoj Mitrovici, kraljevski par dočekuje vojni komandant mesta i sreski načelnik. Pred stanicom je i kolona od pet luksuznih vozila.

Kraljeva ideja je bila da u otvorenom automobilu prođe kroz Crnu Goru, pozdravi narod iz tog kraja i da tim stavi do znanja da je ponosan na lozu svoje majke, ćerke kralja Nikole Petrovića, i što je potomak velikog vladike, pesnika i mislioca Petra Petrovića Njegoša. U prvim kolima su kraljevi ađutanti. U drugim su Aleksandar i Pavle Karađorđević. U trećim Marija i Olga, sa dvorskom damom, gospođicom Mirkom Grujić.

Iako vremenske prilike nisu išle naruku, on nije odustao da putuju otvorenim kolima jer je želeo da ga mnogobrojni narod, koji je izašao da pozdravi kralja, što bolje vidi. Na pojedinim relacijama naleti vetra su šibali lica putnika. Bez obzira na to, Aleksandar se divio pejzažu i s ponosom pokazivao krajolike kroz koje je knez Pavle prvi put prolazio.

OKO 15 časova dvorska kolona automobila stiže u Podgoricu i bez zadržavanja produžava za Rijeku Crnojevića. Tu su pred starim letnjikovcem crnogorskog kralja Nikole, dvorcem "Leskovac", u kome će godinama biti Industrija za preradu ribe, jugoslovenskog suverena dočekali ban Zetske banovine Mujo Sočica, mitropolit crnogorsko-primorski dr Gavrilo Dožić, komandant Zetske divizije general Maksimović i predsednik cetinjske opštine Zuber.

Posle kratkog zadržavanja u Cetinju i Miločeru, gde je kraljica svom mužu i Pavlu i Olgi pokazala tek izgrađenu vilu, dva para krenula su ka Zelenici. Preko Tivta, stigli su u Lepetane oko 19 časova. Izašli su iz automobila i prešli u motorne čamce koji su ih prevezli preko zaliva, u Kamenare. Automobili su prebačeni catarama. Već u 19.30, posle kraće vožnje uz obalu, dvorski karavan vozila stigao je u Zeleniku gde su se ukrcali na "Dubrovnik" da tu večeraju i prenoće; uprkos umoru, posle putovanja, kralj je imao duže susrete s predstavnicima Herceg Novog i brodskim oficirima.

Sutradan izjutra, posle osam sati, kralj je prošetao komandnim mostom i pozdravljajući se sa zapovednikom, kapetanom bojnog broda, Arminom Pavićem, kazao je: "Ovom putovanju je sudbina namenila ulogu da kruniše naše napore u stvari mira i međunarodne saradnje."

POTOM je napustio brod i poželeo da poseti manastir Savinu. Sa njim su krenuli Marija, Pavle, Olga, Mujo Sočica, ban Zetske banovine i mitropolit cetinjski Gavrilo Dožić.

Hteo je po primeru starih kapetana duge plovidbe iz Boke da poseti manastir, da u njemu upali sveće i da se pomoli Bogu da mu bude na pomoći sve do iskrcavanja. Upalio je četiri sveće, jednu za sebe i po jednu za svakog od svojih sinova. Zaželeo je da vidi i žezlo Svetog Save, zaštitnika Srbije, relikviju koja je vekovima čuvana u manastiru Savini. Bio je vidno razočaran kad je od arhimandrita saznao da je žezlo dan ranije odneto na izložbu u Kotor.

"Pošto je zapalio sveću, prišao je zvoniku, uzeo uže obema rukama i počeo da zvoni. Umesto da zvone dobrodošlicu, zvona su zvonila kao da je neko umro. Ova čudna pojava je celu pratnju sledila, i na sve prisutne ostavila težak utisak", zabeležio je u Memoarima budući patrijarh Dožić.

U životu ima često puta sudbonosnih znakova koje Bog otkriva ljudima, kao što je bio slučaj sa kraljem Aleksandrom u manastiru Savini.