I DOK je jugoslovenski kraljevski razarač "Dubrovnik", oko podneva, 9. oktobra, 1934. godine, već uveliko sekao talase francuskih teritorijalnih voda, u kabinetu marseljskog prefekta, samo četiri sata pre nego što će Aleksandar Karađorđević izdahnuti u istoj ovoj odaji, ministar Bartu, prefekt Žuano (Juan) i predsednik opštine Ribo (Ribo), generalni kontrolor nacionalne bezbednosti, gospodin Sisterona (Sisterion) i francuski poslanik u Beogradu, Nažijar, vode živ razgovor sa poslanikom Miroslavom Spalajkovićem, generalom Aleksandrom Dimitrijevićem i konzulom Svetislavom Lazarevićem. Tema: eventualni atentat i bezbednost jugoslovenskog kralja u Marselju.

Predstavnici Kraljevine Jugoslavije saopštili su da su dobili pouzdane informacije da će biti pokušan atentat na kralja i da se dvojica atentatora već nalaze u najvećem francuskom gradu na Mediteranu. Obaveštajac Vladeta Milićević, koji je tih dana boravio u Parizu radi obezbeđenja kralja dok boravi u francuskoj prestonici, javio je da je iz nekoliko pouzdanih izvora dobio verodostojna saznanja o planiranom atentatu na Aleksandra.

Prefekt Žuano: Gosti se uzbuđuju bez razloga.

Ministar Bartu: Kralj Aleksandar neće imati boljeg telohranitelja od mene jer ću celo vreme biti uz jugoslovenskog suverena. Uostalom, čujmo gospodina Sisterona. Generalni kontrolor Sisteron: Molim Vas, gospodine ministre nema nikakvih razloga za bilo kakvu bojazan. Naprotiv! Naši gosti su zabrinuti, ali im i ja kažem da je to samo izraz njihove prevelike ljubavi prema vladaru! Ministar Bartu: Garantujete li nam potpunu bezbednost i da li su potrebne kakve dopunske mere? Sisteron: Garantujem, gospodo! Nikakve druge mere nisu potrebne! Predstavnici Kraljevine Jugoslavije popuštaju. Odobrovoljeni su pruženim uveravanjima i više nisu tako uporni.

ATMOSFERA na svečanom ručku, priređenom za zvanice koje će tog popodneva dočekati jugoslovenskog kralja, bila je veoma srdačna i prijateljska. U "zlatnoj sali" prefekture, razgovor je bio veoma živ. Uz sir i dezert, pri kraju obeda, Miroslav Spalajković ponovo pita prefekta o bezbednosnom poretku na marseljskim ulicama. Gospodin Žuano mu odgovara da će, prema planu, biti postavljen uobičajen kordon policajaca, s tim što će gospodin ministar (Bartu) i njegov gost (kralj), zauzeti mesta u zatvorenom automobilu, koji će pratiti dva "eskorta", motociklista-žandarma sa desne i leve strane vozila.

"Ah, ne, gospodine prefekte, ne!", rekao je živahno Luj Bartu. To nikako! Kralj mora biti bliže narodu da oseti da je kod nas, iako smo mi republika, veoma popularan!

U razgovor se umešao i gradonačelnik Marselja, gospodin Ribo: "Gospodin ministar je apsolutno u pravu! Policijska pratnja sa motociklima sigurno bi izazvala proteste građanstva Marselja, koje žustro reaguje na sve nedemokratske mere. Uostalom, uskoro će izbori, i ja moram da vodim računa o raspoloženju birača."

I FRANCUSKI poslanik u Beogradu, Pol-Emil Nažijar dodao je svoj komentar: "Od buke motocikla Njegovo veličanstvo kralj Aleksandar neće moći da čuje aplauze Marseljaca, što bi zaista bila velika šteta."

Neko je dodao da iz zatvorenog automobila ni Marseljci neće moći da vide jugoslovenskog suverena. Prefekt Marselja Žuano i generalni kontrolor Sisteron, bez razmišljanja su prihvatili predložene sugestije i odmah su izdali nalog za izmenu mere bezbednosti. Za ovu odluku nisu morali da traže ničiju saglasnost jer su njih dvojica bila lično odgovorna za bezbednost visokog gosta dok boravi u Marselju.

MEĐUTIM, general Dimitrijević u svom testamentarnom zapisu tvrdi da je povlačenje 12 motociklista naređeno telefonom iz Pariza iz kabineta francuskog ministra Albera Saroa (Albert Soroas), a da je prefekt marseljske policije bio samo izvršilac.

- Gospodine prefekte, hoćete li mi reći kakva će biti gustina policijskog kordona na pločnicima - pitao je general Dimitrijević.

- Kako da ne generale. Na svakih četiri-pet metara! - odvratio je gospodin Žuano.

General Dimitrijević je naglo ustao i zapretio skandalom: Meni nije tako rečeno, gospodo. Ja zahtevam sa ovog mesta da kordon bude takav da se policajci mogu bar držati za ruke.

- Nemoguće, nemoguće, gde da nađem toliko pripadnika mobilne garde? - mrmljao je zbunjeni prefekt.

Onda upotrebite vojsku - planuo je Dimitrijević.

Vešt diplomata, ministar Bartu pozvao je goste da ustanu - ručak je završen - i za trenutak je prekinuo mučnu atmosferu koja je nastala Dimitrijevićevom upadicom.

RAZGOVOR je nastavljen u salonu prefekture. Uz kafu. Luj Bartu je okupio oko sebe grupu zvanica, među njima poslanika Spalajkovića i generala Dimitrijevića.

- Vidite, dragi prijatelji, kad mi je prefekt jutros stavio na znanje da nema dovoljno policajaca za kordon tako da je primoran da ih "seli" iz jedne ulice u drugu, onako kako Njegovo veličanstvo i ja budemo prolazili kolima, i ja sam se setio vojske. Ali, komandant marseljskog garnizona uporno se drži pravila ministarstva rata. Pitao je: da li je ovde u Marselju državni doček ili državnički susret? Kao što i sami znate, zvaničan doček je onda kada goste dočekuje predsednik Republike, a gospodin Lebren (Albert Lebrun) će to sutra učiniti na Gar de Envalid u Parizu. A za susret, kakav je ovaj naš u Marselju, sa Vašim suverenom, nije moguće upotrebiti vojsku za održavanje reda na ulicama.

Ovim intervencijama, ministar Luj Bartu potpisaće smrtnu presudu samom sebi, koja će biti izvršena samo dva časa kasnije.

Dobro raspoložen, na čelu ostalih zvanica oko 14.30 krenuo je u staru marseljsku luku "Kej de Belž" da dočeka Aleksandra Karađorđevića.