DOK se ratni brod vraćao s posmrtnim ostacima svog vrhovnog komandanta, u Beogradu se odvijala mala drama, jer predsednik Vlade Uzunović nije hteo da prizna testament kralja Aleksandra.

Čim je obavešten o atentatu i ubistvu kralja, u predvečerje 9. oktobra, knez Pavle je pozvao u Dvor predsednika Vlade Nikolu Uzunovića, upravnika Grada Beograda Manojla Lazarevića, komandanta Kraljeve garde generala Petra Živkovića, kao i prvog ađutanta generala Milana Ječmenića. Njima je preneo telegrafski izveštaj koji je dobio od ministra Jevtića i poslanika Spalajkovića o tragičnim događajima u Marselju.

Trebalo je obezbediti miran prenos vlasti, za šta se postarao već i pokojni kralj, ostavljajući svoj testament. Knez Pavle je, zatim, predao Uzunoviću jedan zatvoreni koverat, zapečaćen s dva pečata od voska, na kojima je bio utisnut grb Kraljevskog doma. Na koverti je pisalo: "Ovo je svojeručni akt koji sam napisao na osnovu čl. 42 Ustava Kraljevine Jugoslavije od 3. septembra 1931. god. Aleksandar, Gospodinu ministru Predsedniku".

UZUNOVIĆ je otvorio koverat i izvadio jedan plavi papir, ispisan mastilom, svojeručno. Bio je to kraljev testament, u kome je pisalo:

"Rađeno 5. januara 1934. na Bledu.

Po slobodnoj volji i svome najboljem uverenju da služim najboljim interesima moje mile Otadžbine, Kraljevine Jugoslavije, moga dragog naroda, kao i moga Kraljevskog doma,

Ja, na osnovu člana Ustava Kraljevine Jugoslavije, određujem, za slučaj da Naslednik prestola, iz uzroka nabrojanih u članu 41 Ustava, ne može da vrši kraljevsku vlast - da Namesničku vlast vrše:

1) Nj. K. V. knez Pavle Karađorđević;

2) dr Radenko Stanković, senator i ministar prosvete;

3) dr Ivan Perović, ban Savske banovine.

Kao zamenika za kneza Pavla određujem art. đenerala Vojislava Tomića, komandanta Beograda.

Kao zamenika dr Radenka Stankovića određujem Jovu Banjanina, senatora.

Kao zamenika dr Perovića određujem dr Zeca, senatora.

Ovaj akt napisao sam i potpisao svojeručno u dva originalna primerka, od kojih će jedan čuvati Nj. V. Kraljica, drugi Predsednik Ministarskog saveta.

Ova dva primerka ovoga akta kovertirana su i zapečaćena malim pečatom.

Aleksandar Karađorđević, Kralj Jugoslavije."

TEKST ovog testamenta objavljen je već sutradan, 10. oktobra, u "Službenim novinama", i zajedno s protokolom od 9. oktobra o njegovom prihvatanju i proklamacijom vlade upućen narodu.

Predsednik Vlade je očito bio šokiran kada je video koga je Aleksandar proglasio za namesnike. Dr Stankovića je mrzeo iz dna duše i zvao ga je Aleksandrovim zloduhom i opskurnim tipom, a za Perovića je govorio da je nula od čoveka. Osim toga, pričao je da je kralj ostavio sve u neredu, i da su jedva u kasi našli testament, "parče hartije ispisano plajvasom".

Nikola Uzunović je uporno dokazivao da oporuka ne vredi jer nije pisana mastilom i nije bila zapečaćena. Došlo je do oštre prepirke između kneza Pavla i Uzunovića. Uzunović je zalupio vrata knezu i rekao da mora celu stvar izneti pred Ministarski savet, da iznese svoje mišljenje. Posle sat i po, Uzunović se vratio i izjavio da članovi Vlade dele njegovo mišljenje, te da je Savet odlučio da namesnici budu patrijarh, on (Uzunović) i Jurica Demetrović.

PAVLE se našao u čudu, pokušao je da protestuje, ali se Uzunović jednostavno okrenuo i otišao. Kada je knez video da je vrag odneo šalu, pozvao je Petra Živkovića, komandanta kraljeve garde, a ovaj je posavetovao kneza da pozove Uzunovića da odmah dođe kod njega. Pavle je to učinio, ali Uzunović nije hteo da preuzme ni telefonski poziv. Javio se šef kabineta i rekao da ne može da se javi jer je sednica Vlade u toku.

Čuvši to, Živković je uzeo slušalicu od Pavla i izdrao se: "Ovde Petar Živković. Naređujem Uzunoviću da smesta dođe na Dedinje! Ako ne bude ovde za petnaest minuta, uhapsiću i njega i celu njegovu vladu. U gardijskoj kasarni je sve spremno." Uzunović je stigao kod Pavla za deset minuta.

KADA su stigle prve vesti o istrazi, kao i o tome da je u atantat umešana ustaška organizacija, to je istog momenta izazvalo provalu nezadovoljstva i napada na Italiju i Mađarsku kao glavne krivce, s obzirom na to da su one tolerisale i pomagale ustaški pokret. Vlada je organizovala velike demonstracije protiv Italije i Mađarske.

Štampa je bila puna teških reči za Musolinija, tražila se odgovornost. Međutim, do većih incidenata nije došlo, sem nekoliko razbijenih prozora na italijanskoj ambasadi.

Čim su saznali vest o atentatu, vođe Medhmed Spaho, koji je bio u ozbiljnoj nemilosti, i Anton Korošec, koji je bio u internaciji, spontano su objavili izjave o lojalnosti i došli u Split da kleknu ispred kovčega pokojnog kralja. Obojica su prisustvovala Aleksandrovoj sahrani i bila među bivšim predsednicima Vlade.

I IVAN Meštrović je u svojim "Sećanjima" zabeležio prve reakcije: Čim je čuo za atentat, on je otišao do Mačeka, koji je tada bio u jednoj katoličkoj bolnici u Zagrebu. Maček mu je rekao: "Al' ja mislim da su tu stranski prsti... Kaj bi vraga ustaše same. Musoliniju su Pavelić i njegove ustaše samo sredstvo, samo daska da dojde na naše."

Na ulicama Beograda se sa oduševljenjem prepričava Staljinov govor u kojem je navodno rekao: "Sto pedeset miliona Rusa je uz Jugoslaviju... Uprkos ličnim razlozima zbog kojih je kralj bio ljut na sovjetsku vladu, on je na kraju popustio... iz ljubavi prema miru."

Komentari na ove Staljinove reči su bile: "Što se nas tiče, mi volimo Ruse, to su naša braća, Sloveni, a krv nije voda."

(SUTRA: Savez Ante Pavelića i Vanče Mihajlova)