IZ Ciriha Dido Kvaternik i njegove ubice odlaze u Lozanu, odakle brodom, preko Ženevskog jezera, prelaze francusku granicu. U Švajcarsku su ušli sa mađarskim pasošima i netragom nestali. Iz zemlje "čokolada i satova" izaći će sa čehoslovačkim putnim ispravama. Vozom idu do Fontenbloa, a odatle autobusom do francuske prestonice.

Pre nego što su pronašli smeštaj, Kvaternik ih odvodi u bioskop i majstorski demonstrira elemente konspiracije. Čim je počela filmska projekcija, daje znak Kralju i Pospišilu da izađu i odvodi ih u Biro za vize gde se prijavljuju kao čehoslovački građani jer za vlasnike pasoša ove zemlje nije bila potrebna francuska viza. Isto je ponovio i sa drugom dvojicom. U ranim jutarnjim satima, 7. oktobra, Černozemski, Mijo Kralj i Kvaternik napuštaju Pariz i kreću ka Marselju, odnosno za Eks-an-Provansu. U Pariz je Vladeta Milićević stigao 6. oktobra 1934. godine. Na postrestantu u Parizu sačekalo ga je pismo, izveštaj njegovog čoveka iz Pavelićevog stožera. Ante Godina ga obaveštava da se jedan atentatorski par nalazi u Parizu; da je planiran atentat na kralja Aleksandra na dva mesta: kod spomenika marseljskih junaka, i u Versaju; da se drugi atentatorski par nalazi na u unutrašnjost Francuske i da se sprema za atentat u Marselju; da oba atentatorska para imaju čehoslovačke pasoše; da će mu se još jednom javiti uoči ili na sam dan dolaska gosta (kralja Aleksandra).

NAORUŽAN dokazima, Milićević će naredna tri dana obijati vrata francuskih foruma zaduženih za doček kralja Aleksandra. Nemarnost Francuza i omalovažavanje članova jugoslovenske delegacije može da se rekonstruiše iz opširnog i detaljnog izveštaja Vladete Milićevića, koji je uputio Ministarstvu unutrašnjih poslova u Beogradu, neposredno posle atentata:

"Odmah po dolasku u Pariz stavio sam se u vezu sa ovdašnjim vlastima i njihovim Ministarstvom unutrašnjih poslova radi osiguranja bezbednosti Nj.V. Kralja prilikom njegovog dolaska u Francusku. Kako je ovdašnja Prefektura (Gradsko načelstvo) nadležna samo za Pariz, a Javna bezbednost pri Ministarstvu unutrašnjih poslova za unutrašnjost Francuske, odnosno za Marsej, to sam morao sve obići i svakom sam saopštio da imamo obaveštenja da hrvatski banditi, odnosno dr Pavelić, pripremaju atentat na Nj. V. Kralja...

"SVIMA sam redom ponavljao opasnost, koja je nad našim glavama i molio da se preduzimaju najstrože mere kontrole, kako na granici, po hotelima, tako i po našim kolonijama. Dao sam i spisak i slike, koje sam imao kod sebe sumnjivih lica... Tražio sam i stalno insistirao da se sa liste sumnjivih, predate od Poslanstva, i sva lica signalizirana od mene, pronađu, pritvore, a zatim po odlasku Kralja proteraju. Čak sam, kada policija nije mogla izaći na susret, jer se kosilo sa njihovim zakonima, otišao sa dozvolom Kr. Poslanstva, kod direktora Političkog odeljenja Ministarstva spoljnih poslova, Blaseta, a sa mnom je bio Nikolić, Glavni inspektor Rufijak i sekretar maršala Dvora Dimirjevića, g. Botorić, pa sam i kod njega insistirao za hapšenje po listi Poslanstva, ali mi je ovaj odgovorio da je ovu listu ostavio Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali da se ova lica ne mogu tako hapsiti, jer u Francuskoj ima zakona, a ovi nisu ništa protivu zakona učinili, ali da će se uzeti pod strogu kontrolu. Kr. Poslanstvo je bilo o svemu obavešteno.

"BILO bi dugo izlagati sve mere koje sam preduzimao danju-noću jureći sam, jer nisam nailazio na potporu kod ovd. vlasti, što je bilo poznato Kr. Poslanstvu... Za sve vreme pregovora o planu kraljevog obezbeđenja, zvanični predstavnici Francuske, držali su se nadmeno, kao organi velike države, koji ne žele da polažu računa o tome šta će, a šta neće preduzeti, niti da dozvole mešanje jugoslovenske policije. Po dobijanju liste imena i fotografija sumnjivih lica preduzete su samo formalne mere, a to je značilo da nijedno sumnjivo lice nije pronađeno, iako su se, u to vreme, već nalazili u Eksu, Fontenoblou i samom Parizu. Istovremeno, u poslednjem trenutku odbijen je predlog da obezbeđenje bude pratnja policajaca na motociklima sa obe strane kraljevog automobila, navodno, jer to ne bi odgovaralo demokratskoj javnosti. Ostalo je da ispred automobila idu dvojica gardista na konjima."

I dok se francuske birokrate poigravaju sa jugoslovenskim zvaničnicima, Kvaternik i njegov marseljski par Kerin-Kralj su na mestu zločina. U Eks-an-Provansu su odseli u dva hotela, a dan pre nego što će razarač "Dubrovnik" pristati u marseljsku luku, obići će maršrutu kojom je trebalo da prođu kralj Aleksandar i Luj Bartu, francuski ministar spoljnih poslova.

U zapisniku francuske policije, posle atentata, zabeležena je izjava "pratioca" Mije Kralja:

- Na dan 8. oktobra u sedam časova ujutro došao je u moju hotelsku sobu g. Sabo (Kvaternik). Ja sam stanovao sa Sukom (Černozemskim), Gospodin Sabo nam je obojici naredio da ustanemo i onda nam nekako ozbiljio, unoseći se u lice, rekao: "Kralj Aleksandar stiže sutra u Marsej. Vi znadete svoju dužnost. Imate ga ubiti po cijenu vlastitog života!" Ćutali smo nekoliko sekundi, pa je ponovo g. Sabo reč po reč kazao: "Pitam vas, u ime poglavanka, jeste li spremni za ovu zadaću?" Odgovorili smo u glas: "Jesmo!" "Onda hajdmo da odredimo mjesto u Marselju!"

U lokalnom listu bio je objavljen plan kretanja sutrašnje povorke od "Belgijskog keja" sve do prefekture. Kvaternik, Mijo Kralj i Černozemski stigli su taksijem i došetali u blizinu "Stare luke". Prema tom planu, prošetali su se glavnom ulicom, Avenijom Kanabijer.

- Ovdje! - zastao je Kvaternik, gledajući upitno u "Vladu šofera".

- Ovde će ga šaljemo u pakao! - promrsio je Vlado Černozemski.

- Ne u pakao! - okrenuo se Kvaternik. Pokazao je na poprečnu ulicu, nekoliko koračaja dalje. - Poslaćemo ga u raj! Vidiš ovo je Rajska ulica (Ri Pardi).

- Glavno je da ode na onaj svet! - dodao je Bugarin.

Jedino je sigurno da nijedan atentat na vladara i državnika nije unapred toliko najavljivan i da, uprkos tome, nisu bile lošije organizovane i sprovedene mere bezbednosti. Pored upozorenja sa svih strana pokazalo se da namere moćnika niko nije mogao da zaustavi. Produžena ruka "gospodara sveta" i dalje se oseća i zato je valjda dosije o likvidaciji Aleksandra i Luja Bartua "iza sedam brava". Ostaje na kraju samo jedno pitanje - ko se plaši mrtvog kralja i zašto?


KRAJ