SRPSKA duša. Pojam "slovenska duša" široko je rasprostranjen u zemljama kao što je Italija (Anima Slava) ili Francuska (L'Ame Slave). Ponekad govore "ruska duša". Nekad "srpska duša". Ali, za Zapad to su praktično sinonimi.

Treba reći da Sloveni čine najveću evropsku etnokulturnu grupu: više od trećine svih Evropljana.

Šta to znači? O tome je govorio još Dostojevski. Kasnije Bunjin, Kuprin, mnogi francuski, italijanski pisci i pesnici.

- To je suprotnost racionalnom, svakodnevnom.

- Spremnost na žrtvu.

- Sklonost ka samobičevanju, sumnjama u svoju ispravnost.

- Dar da se tuđe nevolje dožive kao svoje.

- Spremnost na mnogo toga radi ideje ili cilja.

Kada se radi o Slovenima, sa sigurnošću se može reći da oni poseduju izoštren osećaj za pravdu.

JUNACI i junaštvo u istoriji Rusije i Srbije. Ne znam koliko je to tačno, ali primetio sam da se kod Rusa i Srba razlikuje pojam junaštva. Ma kako bilo čudno, za Ruse je važniji rezultat, a za Srbe žrtva. Junaštvo kneza Lazara i despota Stefana Lazarevića čine njihova tragična smrt i žrtva. I nije važno što oni nisu pobedili i što su posle njihovog poraza zemlju porobile Osmanlije. Mnogi ljudi u našoj zemlji pamte podvige herojski poginulog generala Karbiševa ili Zoje Kosmodemjanske, ali kao heroje pre će imenovati nepobedivog pilota Pokriškina (oborio je stotinu nemačkih aviona i preživeo rat) ili izviđača Kuznjecova.

Ruski heroji su, po pravilu, uspešni članovi društva. Od srednjeg veka poznati su kneževi-pobednici Aleksandar Nevski i Dimitrije Donski. Živa su sećanja i na mnoge naše nedavne savremenike - heroje koji su promenili tok istorije, proslavili zemlju i proživeli dug život.

MNOGI srpski junaci vezani su za viševekovne mitove. Čuvena braća Jugovići, Kraljević Marko, junaci epskih pesama o boju na Kosovu polju.

Paradoksalno je što zaista uspešni srpski kneževi i vojskovođe, kralj Milutin, Stefan Dečanski i Stefan Dušan, koji su srednjovekovnu Srbiju pretvorili u balkansku imperiju, konkurentnu Vizantiji, ovde se poštuju, ali se njihova imena ne daju časopisima ili ustanovama. Poštuju ih - i ništa više.

Srpska novija istorija takođe je bogata herojima. Većina od njih su učesnici antiosmanskih ustanaka u 19. veku, ali, avaj, neuspešnih. Ime lidera ustanka koji su ugušili Turci, Karađorđa (Crnog Đorđa), nose gradovi, trgovi i ulice. Čak i nacionalno jelo - "karađorđeva šnicla". Gotovo u svakom srpskom gradu postoji Sinđelićeva ulica, u čast vojvode Stevana Sinđelića koji je 1809. godine digao u vazduh podzemno skladište baruta ispod sebe i pobio mnogo Turaka. Lider Drugog (uspešnog) srpskog ustanka, knez Miloš Obrenović, nije heroj takvih razmera.

SRPSKI heroji iz Prvog svetskog rata su tokom Drugog delimično prešli na stranu kolaboracionista. Heroji Drugog svetskog rata, koji su poštovani u Srbiji, borili su se na dva fronta: protiv Nemaca i jedni protiv drugih u redovima partizana-komunista i četnika-monarhista.

Sa Srbima nas povezuje i žustrina sa kojom kritikujemo naše istaknute delatnike iz nedavne i daleke prošlosti. Ta strast prekorevanja samih sebe raduje samo naše neprijatelje.

Dobar znak: u Beogradu se planira otkrivanje veličanstvenog spomenika Stefanu Nemanji. Isto tako, izgradnjom Hrama Svetog Save Srbija odaje dužno poštovanje svojim velikim i uspešnim delatnicima.

SAMO sloga Srbina spasava. Istorija Srbije je puna uzleta i padova, trijumfa i tragedija. Narod koji je prvi na Balkanu osnovao vlastitu moćnu državu, kasnije, posle pada Vizantijske imperije i ustanovljenja na poluostrvu vlasti Otomanskog carstva, više od četiri veka postaje sluga dvaju gospodara - Otomanske imperije i Austrougarske. Srbi su preživeli krvave međusobne razmirice, ubistva, izdaje.

Geslo o slozi je i danas jednako aktuelno kao i pre hiljadu godina.

SRBI kao psiholozi. Primetio sam da su Srbi odlični psiholozi koji s lakoćom dolaze do potrebne informacije pomoću neverbalnih signala. To im je ostalo iz starih vremena, kada se po odeći, frizuri, načinu ponašanja bez reči mnogo toga moglo shvatiti o novom poznaniku.

Lično ophođenje. Srbi su u direktnom kontaktu prisniji nego ljudi na Zapadu. U srpskoj kulturi je prihvaćen taktilni kontakt: zagrljaj, tapkanje po leđima ili ramenu, čvrst, muški stisak ruke. Kao i kod nas. Međutim, ovde su neretko odveć prisni, mada srdačni.

Ljubav prema deci. Srbi su narod koji voli decu. Ako je uz vas dete, obavezno će ga pohvaliti i nečim ponuditi.

Upoznavanje. Da bi bio zagarantovan dobar prijem u novom društvu, u Srbiji je važno da vas predstavi neko ko je svoj. Čovek koga znaju i kome veruju. To je daleko sigurnije od zvaničnog predstavljanja.

Sprinter. Karakter Srba odlikuje se impulsivnošću, emocionalnošću. Ako se poredi srpski i zapadni mentalitet, prvi je pre sprinter, a drugi trkač na duge staze. Srbina i Rusa, za razliku od Kineza ili Nemca, niko neće naterati da rade od jutra do mraka ako za to nemaju ličnu motivaciju: za dobrobit porodice ili u teška vremena za dobrobit otadžbine.

BEOGRAD BOMBARDUJU NA USKRS

VEĆ je tri puta Zapad birao pravoslavni Uskrs za dan bombardovanja Beograda.

Dana 6. aprila 1941, na Uskrs, fašistička Nemačka je u operaciji "Odmazda" na Beograd bacila 400 tona bombi. Sravnili su sa zemljom crkve, muzeje i Narodnu biblioteku sa 350.000 knjiga iz 8-19. veka. Srušili su 714 zgrada. Više od 4.000 Beograđana je poginulo.

Zatim, 16-17. aprila 1944. godine, na Uskrs, američki saveznici nemilosrdno su uništili pijace, desetine crkava, kuća. Samo ubijenih je bilo 4.200. Kao i Nemci, Amerikanci su na bombama bili ispisali "Srećan Uskrs!". Uništili su i niz drugih gradova. U Leskovacu je, koji je imao 28.000 stanovnika, u iscrpljujućem šestoaprilskom bombardovanju poginulo 6.000 ljudi.

Aprila 1999, na Uskrs, NATO i SAD ponovo su bombardovali Beograd u operaciji "Milosrdni anđeo", obeležavajući istovremeno 50. godišnjicu "miroljubivog NATO-a".

Crvena armija i JNA, kako ne bi rušili Beograd 1944. godine, zauzimali su grad tako da ga "poštede", bez bombardovanja. Tada je poginulo oko 3.000 jugoslovenskih i sovjetskih vojnika i oficira. Ali grad nije bio razrušen.

(SUTRA: Šta ne treba raditi u Srbiji)