Ljubav i smisao stvaranja su neraskidivi. Sloboda se osvaja borbom sa samim sobom i svojim strastima. Kada se čovek njih liši i u tamnici može da bude slobodan. Kakve misli gajimo, tako ćemo svom svojom pojavom odisati. Kada bi svako pogledao malo bolje oko sebe i u sebe, i video šta mu je sve dato, plakao bi od zahvalnosti. Često nisam pristajao na kompromise, ne zato što sam hrabar, već iz spoznaje da bi me ugušili.

Andrej Šepetkovski je glumac koji svoju umetnost nosi sa radošću, birajući, koliko god može, nasmejanu masku kao simbol svog poziva, života, svojih puteva i onoga što nosi u sebi, čuvajući netaknutnom svoju ranjivost, bez koje ne bi mogao da dosegne osmeh, ni dah dečje duše, koji predstavljaju njegovu slobodu, koju brani borbom sa samim sobom. Zato, i u periodima kada je tužna maska jedina uloga života, nije utamničen, već dovoljno zreo, dovoljno ispunjen i potpun, da može da stvara. Povod za ovaj intervju je njegova najnovija predstava „Koštanin tvist“, koju je, pored toga što igra glavnu mušku ulogu i režirao, i koja polako osvaja osmehe, aplauze i poverenje publike. Priča o njoj otvara nam mnogo dublje, skrivenije, možda i neočekivane i snažne istine ovog glumca, čiji portret nije skriven pod maskom slave, već je izbrazdan iskustvom, životom, emocijom i umetnošću čoveka koji tvist svog života ume da pretvori u valcer.

* Predstava „Koštanin tvist" je komedija o pozorištu i smislu stvaralaštva.U čemu ste pronašli smisao svog stvaralaštva?

- Kada sam ispunjen ljubavlju, smisao se sam nameće. Pokušavam da, kroz umetničko delo, kroz taj čin ljubavne razmene, oplemenim, podučim i obradujem i publiku i sebe. Dakle, ljubav i smisao stvaranja su neraskidivi. Potrebno mi je, pre stvaralačkog čina, da se napojim ljubavlju i podsetim ideje koju treba da darujem ljudima, kad izađem pred njih. Inače bi mi, iz nečistog srca, izašli samo slavoljubivi motivi koji nikoga ne bi učinili srećnim, a umetničko delo bi srozali.

* “Koštanin tvist” je i priča o osvajanju slobode kroz davanje sebe drugima. Na koji način se to, kroz ovaj komad, najviše iskazuje?

Foto GM Production

- Ovo je komedija o kreiranju jedne scene iz “Koštane”, koju više likova reditelja i glumica pokušava da iznedri. Posle svih rediteljskih i glumačkih muka da se stvori predstava, na scenu stupa prostodušni dekorater koji jedini, svojim jednostavnim čovekoljubljem, oseća svaki dramski komad, dublje i istinitije od umetnika učaurenih u svoje ambicije i predrasude. Taj “mali” čovek, radosnim plesom svog srca oslobađa svakoga i dovodi do spoznaje o detinjoj radosti susreta kojom treba da živimo svaki sekund.

Pročitajte još - Prokletstvo našeg doba

* Koja osvojena sloboda vam je najbitnija u životu i koliko vam je, inače, važna u svakom smislu?

- Sloboda se osvaja, pre svega, borbom sa samim sobom i svojim strastima. Kada se čovek njih liši, on leti. Tada i u tamnici može da bude slobodan. Sloboda je i u pomirenju sa stvarima koje ne možeš da promeniš, ali i u pobuni protiv spoljne nepravde, koja ugrožava bližnjeg. Ta pobuna može da bude iskazana na milion načina, međutim, nijednog trenutka u toj borbi za slobodu, čovek ne sme da izgubi ljubav za drugog čoveka. Može da mrzi samo mračnu ideologiju kojom je neko zaslepljen. Nijedna od navedenih sloboda nema cenu i to nije puka fraza. Prepuštanje ropstvu obesmišljava postojanje, a život čini bezvrednim. Često nisam pristajao na kompromise, ne zato što sam hrabar, već iz spoznaje da bi me ugušili.

* Koliko dajete sebe drugima i na koji način vas to određuje kao čoveka i umetnika?

- Sigurno nedovoljno. Ali, trudim se. I važno mi je da znam da to jeste željeno odredište. Kada mi se desi da, kroz igru ili pisanje, dostignem nivo samozaborava u darivanju partneru i publici , život i radost nezadrživo prostruje.

Još jedna okosnica ovog komada je tragedija o neostvarenim ambicijama. Kako ste izbegli takav životni i profesionalni put?

Ko kaže da sam izbegao!? Polako, još uvek sam živ. Ko zna da li me, iza prvog ćoška, ne čeka nesaglediva tuga, zato što sam propustio trenutke najveće popularnosti ili nisam napravio karijeru u Holivudu. Slab sam ja, lakom na slavu, može očajanje zbog manjka iste da me savlada za minut.


Foto Privatna arhiva

* Zbog čega je Dragana Dabović prava Koštana u vašoj režiji ovog komada?

- Dragana je, pre svega, izuzetno darovita, energična, na sceni jako duhovita glumica, sa odličnom školom. Imamo sličan unutrašnji ritam. Dišemo kao jedno. Šta više čovek da poželi od partnera u pozorištu? Radujemo se svakom igranju.

Šta ovu predstavu, pored svega što smo naveli, čini posebnom i predstavlja pozivnicu za publiku, da dođe u pozorište?

Ne znam. Kako da hvalim nešto što sam režirao!? Mogu samo da prenesem reagovanja. Publika zaista voli “Koštanin tvist”. Puno se smeje, aplaudira i plače. Pa se zamisli nad idejom. Izlazi iz sale ozarena. Dragana i ja postajemo jedna porodica sa publikom, oseća se prisna, topla, radosna atmosfera. Dinamični su obrti, tanani odnosi i čvrsta partnerska igra, koja gledaoce brzo uvuče u poseban svet. Pokušali smo da, prema sjajnom osnovnom tekstu briljantnog nemačkog pisca, Luca Hibnera, prikažemo savremeno pozorište, ali, posredno, i odnose u društvu na svakom poslu, pri svakom susretu u nekom kolektivu.


Foto Privatna arhiva

Pročitajte još - Šepetkovski direktor BDP

* Pozorište kao komedija, tragedija, život. Između njih, glumac koji nosi svu radost i bol života - dve maske, kao simbol umetnosti kojom se bavite. Koliko često su se smenjivale na vašem dosadašnjem putu i vašem licu?

- Telo i lice ne mogu da slažu i nepogrešivo pokazuju stanje duše. Kada se dugo gaji jedno osećanje, odnosno, kada često zalivamo određene misli i, samim tim, gajimo određena osećanja, ona bujaju, a na telo se utisne slika tog nastrojenja. Duh, jednostavno, mora da nađe formu. Kakve misli gajimo, tako ćemo svom svojom pojavom odisati. Život glumca je, zaista, pun preokreta, sjajnih i tužnih trenutaka. Tako je i sa mnom. Poučni su periodi i tužnog poniženja i radost takozvane slave. I opasni. U prvima se čuvamo očajanja, u drugima gordosti. Borba sa sobom mora uvek da bude prisutna, inače, propadamo. Smenjuju se raspoloženja na godišnjem, mesečnom i dnevnom nivou, milion puta. Smeh i plač idu ruku pod ruku. Nema komedije bez tragedije, i obrnuto.


Foto Privatna arhiva

* Igrate u gotovo svim trenutno aktuelnim televizijskim serijama, koje nailaze na veliko poverenje gledalaca. Kakva iskustva nosite iz tih projekata i koji je najpribližniji vašem umetničkom senzibilitetu?

- Prodirući duboko u svoju tananu suštinu, shvatio sam da je mom senzibilitetu najbliža dobro plaćena uloga. Šalu na stranu, blisko mi je uvek ono gde, uz plemenitu poruku, ima humora i gde mogu da napravim komičnu situaciju. Volim komediju, a na televiziji je retko igram u poslednje vreme. Dopala mi se duhovita postavka lika u seriji “Južni vetar”, koju trenutno snimam. Kao i to što će serija vrlo jasno prikazati glupost bavljenja kriminalom.

*Zbog čega je film "Balkanska međa" toliko hvaljen i, u isto vreme, osporavan, i na koji način doživljavate suštinu ovog ostvarenja?

- Ovo je prvi ratni film u poslednje vreme, u kojem srpska strana nije prikazana kao isključivi krivac za sve sukobe, od Trojanskog rata do danas. Zato je, između ostalog, hvaljen. Zato je i osporavan. Što se kritika tiče, ne treba prenebregnuti sveprisutnu antirusku histeriju, a ovaj rusko-srpski film je potpuno ogolio strane interese u formiranju jedne države na teritoriji druge. Neverovatna je mašinerija kojom se melje zdrav razum i crno oblači u belo pred svetom. Srećom, u svakom narodu ima istinoljubivih ljudi, koji svesno stradaju zbog toga, poput Olivera Stouna, Mihalkova, Asanža, Besona, Handkea i mnogih drugih. Pitanje o ovom filmu zahteva poseban intervju, jer otvara mnoge teme i nemoguće je ukratko odgovoriti i zaobići nedavnu istoriju, geopolitičke odnose, odnos sa Zapadom i Rusijom, sa Albancima, problem Kosova, pitanja krivice. Znate, bez trunke autošovinizma, poučen srpskim hrišćanskim misliocima, mogu da kažem da smo mi odgovorni za sve što nam se događa, kad god se udaljimo od dobrote i milosrđa. “Svi smo krivi za sve” - po rečima Dostojevskog. Ali, uporno nametanje uloge zločinaca celom narodu, iza čega se kriju banalni i pohlepni bankarski porivi da sve kontrolišu i osvoje, dovodi do kontraefekta, sprečava pomirenje, pokajanje, spoznaju sopstvenih grešaka, izaziva bunt. Možda im to i jeste cilj. Neprekidno održavanje sukoba. Ovaj film može da se gleda i kao iskreni pokušaj zbližavanja. Ko želi to da vidi, ko nije ostrašćen i ne gleda svet i ljude kroz predrasude - videće.


Foto Privatna arhiva



* Kao pedagog, radili ste sa mnogim, danas već poznatim mladim glumcima, kao što su Andrija Kuzmanović, Jovana Milovanović, Mirka Vasiljević i mnogi drugi. Na koji način ih učite esenciji glume?

- Teško je sažeti zanat u jednoj rečenici. Ne izučava se slučajno četiri godine, a zapravo čitav život. Volim da potcrtam da je gluma igra. Ima svoja precizna pravila, ali je radosna igra. Gluma je i način razmišljanja na sceni. Pokušavao sam, kada bi temeljno prošli sve elemente zanata, u završnoj fazi školovanja, da prenesem studentima svest o značaju ideje komada za stvaranje lika. Jer, tek služenjem višoj ideji, naš lik dobija jake obrise, postajemo potpuno slobodni, kreativnost buja i oslobađamo se nametnutog imperativa kako moraju da nas hvale kao glumce. Želeo sam i doktorat o tome da pišem, ali sam morao da presvučem najmlađe dete, prostrem veš, odigram predstavu, odvedem decu na treninge i u školu i da ih sve prošetam u parku, odigram još jednu predstavu i snimim “off” za reklamu. Evo, još petnaestak godina i pišem. Ubi nas ovaj ritam.

* Da li je, iz vašeg iskustva, put ka uspehu u ugađanju sebi i svojim hirovima, ili u dubljem, ljubavnom osluškivanju drugog čoveka i davanju?

Posvećenost ugađanju sebi nikog nije usrećila. Bez požrtvovanog odnosa i ljubavi prema drugima mi ne postojimo. Šta je uspeh? Čime se on meri? Novcem? Brojem pratilaca na Instagramu? Popularnošću? Socijalnim statusom? Ili neugašenom sposobnošću stvaranja i davanjem? Takav uspeh, koji ima rajski predukus, zadobija se, isključivo, radosnim podvigom i služenjem ljudima oko sebe, kroz bilo koji posao.

* Šta čujete kada, danas, kao zreo čovek i umetnik, osluškujete sebe?

- Tim unutrašnjim osećajem i osluškivanjem se često rukovodim u postupcima. Ali, ponekad čujem i kako zveči neka praznina. Katkad čujem i glas koji govori: “Tupaneeee…ne gubi vreme uludo!”

* Stabilnost, jedna vrsta autoritativnosti i sigurnost u sebe su neke od osobina koje vas, na prvi pogled, karakterišu. Šta ih je, u najvećoj meri, izgradilo?

- Možda imam, ponekad, spokoj stečen iskustvom. Ali, u sebe nisam baš siguran. Kad se prisetim da se uzdam u Boga, dobijem svest da će sve biti kako treba da bude, pa sam miran.

* Delujete kao stamen, odmeren, ponekad zatvoren i oprezan čovek. Da li su nepretencioznost, nenametljivost i to što javno i medijski ne rasipate život i emocije na svakom koraku, jedna vrsta odbrane?

- Ha! Objavite ovo zapažanje o stamenosti, odmerenosti i opreznosti, molim Vas! Moram da pokažem supruzi i najzad joj dokažem da greši. Mada, znam da će se smejati. Što se tiče nenametljivosti, ne osećam se dobro u preteranom eksponiranju. Neko može vrlo uspešno i šarmantno to da radi, ima ljudi koji poseduju taj poseban dar. Ne vidim cilj u neprestanom izlaganju sebe, sramota me je. Kada se desi da to radim, pokušavam da razveselim ljude. Ponekad i uspem. Najviše bih voleo da glumce javnost gleda samo kroz uloge, da niko ne zna ništa o nama. Tako bi publika više poverovala priči koju prati. Ali, to je nemoguće.

* Šta je, s druge strane, uslovno rečeno, slobodniji deo vašeg karaktera i ličnosti? Koja težnja, kakva igra, duh, osobenost, pogled na svet i život?

- Možda ću na sve to najbolji odgovor dati tako što ću da opišem sport koji najviše volim i koji me najviše ushićuje. Košarka je maštovita, graciozna, inteligentna, brza, uz puno skokova i sa puno letenja, matematički precizna, a s druge strane - slobodna, nepredvidiva, puna improvizacije, stremi visinama, čudesna, timska igra.

* Čini se da su optimizam, humor i vedrina sastavni deo vaše ličnosti. Koliko predstavljaju lek i u čemu je najdelotvorniji?

- Dobrim humorom se lečim od slušanja lošeg. Taj drugi me boli. Opet, možda je i moj humor nekome glup. I to poštujem. Inače, mislim da ljudi najveće ideje i istine lakše prihvate kroz humor. A i dokazano je da smeh leči, svi to osećamo, zar ne? Kad bih mogao da biram, samo bih komedije radio.

Foto Privatna arhiva

* Uprkos duhovitosti i toj dečjoj težnji za igrom, koju nosite u sebi, delujete kao čovek koji duboko oseća teret tuge, ali o tome ne govori. Koliko je težak?

- Svi smo ranjivi. Ljudi su kao bolesnici. Krhki. Iza tih ozbiljnih maski, koje su nabacili ne bi li se zaštitili, kriju se tople dečje, ranjive duše. I vape da se oslobode. Duboko verujem u to. Neko je taj dečji dah svojim lošim postupcima zatrpao, neko ga neguje, neko ga krije, ali da svi imaju šanse da ponovo postanu slobodni i bezazleni, kao deca, u to sam siguran.

* Gde pronalazite mir kada je potrebno da se, nakratko, pobegne od stvarnosti?

- U porodici i u Crkvi. U molitvi i u liturgiji, pre svega. Ali, tamo ne bežim od stvarnosti. Naprotiv. Tamo dođem na “raskrsnicu sa koje se realnost sveta vidi mnogo potpunije”, kako reče jedan sjajni filozof. Osim toga, tu sam upoznao najumnije, najobrazovanije i najbolje ljude. Žao mi je zbog učestalih napada na Crkvu, bez obzira na to što, poneko iz klira, pruža povod za to. Žao mi je, jer su često nepravedni, a pogotovo jer će odbiti ljude i dati im za pravo kad kažu da neće u Crkvu jer im “institucija nije potrebna” i ,,popovi voze besna kola”, potpuno zaobilazeći suštinu te zajednice i značaj službe. Mislim da je vera neophodna ljudima, poput vazduha. Ne volim često da govorim o tome, vera je intimna stvar i treba duboko poštovati svačiju slobodnu volju, ali sada govorim iz iskustva nekoga ko nije oduvek živeo liturgijskim životom, pa sam vrlo jasno uvideo razliku. Ona je kao da udišete smog velegrada i planinski vazduh. Naviknete na smog i umirete, ne znajući da, uz mali trud, možete da se popnete i udahnete punim plućima. Ne mislim da sam bolji ili pametniji od drugih, koji nisu u Crkvi, naprotiv. Niti sebe smatram dobrim hrišćaninom. Samo mi je žao što mnogi nisu okusili ta prostranstva, tu slobodu i, pre svega, tu neopisivu Ljubav. Zašto je to tako i kad će ko, uz zrno vere, otvoriti oči i uši za blagu reč i radosnu vest, ne znam.

* Kakav je “tvist” vašeg života i karijere?

- Naglavačke se igra. Ponekad se desi da je skladan, najčešće nezgrapan. Lepo je kad preraste u valcer, ali je svakako nepredvidiv.

* Postoji li “žal za mladost” i kako je osećate?

- Uh, pa da li mi je vreme da osećam “žal za mladost”? Nisam valjda toliko mator? Hvata me, tu i tamo, neka nostalgija, ali ne čeznem ni za jednim proživljenim periodom. Najbolje godine su, uvek, ove u kojima smo sad. Doduše, ponekad bih želeo da opet imam dvadeset godina, samo da mogu da igram basket kao tada. Uvek se iznenađujem i otkrivam nove stvari, pa se neretko osećam kao da imam šest-sedam godina i kao da sam zaglavljen tu, što uopšte nije loše. Na nesreću svojih najbližih, često se i ponašam tako.

* Jeste li ostvaren i zadovoljan čovek, koji je pronašao svoju meru sreće?

- Moje je da se trudim, a šta ću postići nikad se ne zna. Pokušavam da budem zadovoljan onim što imam. Kada bi svako pogledao malo bolje oko sebe i u sebe, i video šta mu je sve dato, plakao bi od zahvalnosti. A kad govorimo o sreći, vratio bih se na početak našeg razgovora. Negde sam čitao da je reč sreća nastala od reči sretenje, odnosno sretanje. Ne znam da li je to istina, ali logično i lepo zvuči. Kad se susretnem u punoj meri sa nekim, srećan sam. Tad postojim.

* Šta je izvesno na profesionalnom planu, osim “Koštaninog tvista”?

- Ovaj posao je toliko nestalan, da dok ne počne snimanje ili ne izađe premijera, ništa nije sigurno. Trebalo bi da završim snimanje serije, ima izgleda da će nastati i jedna serija po mom scenariju, napisanom prema uspešnoj drami ,,Šetnja sa lavom", verovatno me na jesen čeka neka nova predstava u BDP-u, a možda se usudim, ovog leta, da napravim i monodramu, odnosno “monokomediju”.