NAŠE pozorište, pogotovo ono dečje, i armija "pužića", danas su izgubili svoju dobru vilu, čarobnicu scene, koja je svojom veštom rediteljskom rukom umela da oboji njihovo detinjstvo, oživi omiljene junake, poduči razlici između dobra i zla... U Beogradu je preminula rediteljka Slobodanka Caca Aleksić (1941-2019), koja je sa suprugom Brankom "odgajila" najomiljenije dečje pozorište "Puž". A njih dvoje bili su jedan od onih umetničkih parova, čija su se imena uvek pominjala u množini: Mira i Bojan, Milena i Dragan, i, naravno, Caca i Branko.

PROČITAJTE JOŠ: Branko Kockica: Iz "Puža" samo u raj

Rođena je u Beogradu 24. januara 1941. godine, gde je završila gimnaziju i FDU u klasi profesora Huga Klajna. Diplomirala je 1963. i iste godine u zrenjaninskom pozorištu (u kome je gotovo deceniju provela kao stalni reditelj) upoznala životnog i pozorišnog saputnika Branka Milićevića, kasnije među mališanima obožavanog Branka Kockicu. Po povratku u Beograd, režirala je u Ateljeu 212, Beogradskom dramskom, Narodnom, ali i u Zenici, Leskovcu, Ljubljani, Novom Sadu. Iz tog perioda ostale su upamćene njene predstave "Tom Pejn", "Okovani Prometej", "Međe Vuka Manitoga" i, naravno, "Hamlet u podrumu". Sa ovom poslednjom (premijerno izvedenom 1971. u Ateljeu 212) i Brankom u glavnoj ulozi, otisnula se u Njujork, upoznala čuvenu Elen Stjuart i njen teatar "La Mama".

- Njoj dugujemo sve. I pozorište, i odnos prema umetnosti, i naš zajednički život! Jednom smo se našli pred raskidom, činilo se da je sve već gotovo. Onda se na volšeban način, La Mama stvorila u Beogradu. Došla je u "Puž" i iz čistog mira zapitala: "Je l` vas dvoje imate nekih problema?!" - ispričala nam je Caca, u svom vedrom i opuštenom stilu, nekom prilikom.

Njujorško iskustvo predstavljao je za dvoje umetnika veliku prekretnicu. Spontano La Mamino pitanje ("zašto ne biste imali svoje pozorište?") nije im davalo mira. Jer, kad to pita žena preko čije scene su prešli jedan Robert de Niro, Al Paćino, Nik Nolti ili Ričard Drajfus - postaje tema za razmišljanje. Snovi su se ostvarili nekoliko godina kasnije (1977), kada je tada Putujuće pozorištance "Puž" (u pratnji našeg lista) izvodilo "Brankov urnebes" diljem Jugoslavije.

Kao malo ko u to vreme, Caca se usudila da još 1971. ode u slobodne umetnike (tih godina za odrasle je režirala i "Dugo putovanje u noć", "Antigonu", "Britanik", "Stolice", "Kenedijevu decu"), ali od 1977. i "Urnebesa" - potpuno se posvetila deci. Tokom karijere postavila je na scenu gotovo 200 naslova, generacije su odrastale uz njene predstave "Dve babe i tri žabe", "Otkačena balerina", "Meca i deca" i mnoge druge. Poslednja na sceni "Puža" bila je "Mačka u čizmama".

Branko i Caca ispred Pozorišta "Puž"

Slobodanka Aleksić osvojila je mnogobrojna priznanja (nagradu "Bojan Stupica", "Zlatni beočug", proglašena je i najuspešnijim upravnikom u Srbiji 2000. godine), ipak, njeno najveće priznanje bilo je i ostalo - oduševljeni aplauz malih dlanova na kraju svakog izvođenja.

- Mogla sam da biram između dve stvari, to su lepota življenja i sujeta - rekla je u nekom od intervjua. - Odlučila sam se za lepotu življenja. Kad sam počela da se bavim pozorištem za decu, rešila sam da potpuno raščistim sa sujetom. Moj život je tog trenutka postao fantastičan. Veliko je uživanje praviti predstave za decu. Raduje me i čini potpuno opuštenom.

Datum i mesto sahrane Slobodanke Cace Aleksić biće naknadno objavljeni.

VEČNO MLADA

U IME Ministarstva kulture i informisanja, telegram saučešća uputio je ministar Vladan Vukosavljević, u kome se ističe da je Slobodanka Caca Aleksić bila i ostaće jedan od stubova dečjeg pozorišta i njegove budućnosti:

"Bila je večno mlada i po svom energičnom karakteru, i po svojoj umetničkoj radoznalosti. Ostavila je, sa svojim Brankom, Beogradu i Srbiji, Pozorištance Puž, teatarsku instituciju vrednu poštovanja", navodi se, između ostalog, u telegramu ministra Vukosavljevića.