Protekle jeseni javio mi se telefonom jedan prijatelj i rekao da je Peter Handke sa suprugom u Beogradu u privatnoj poseti i da planiraju izlet u manastir Studenicu. Upitao me je da li bih im se pridružio. Pre toga Handkea nisam sreo. Književna opština Vršac objavila je pre nekoliko godina u biblioteci "Atlas vetrova" (koja nosi naziv po mojoj istoimenoj priči) jednu od Handkeovih knjiga. Poneo sam tu knjigu da mi je Handke potpiše i pošao s njima. On je doneo "Hanzerovo" izdanje mog romana "Predeo slikan čajem" sa sličnom namerom. Gospođa Handke i njen slavni suprug delovali su kao zaljubljeni par, bili su lepi i lepo odeveni, mada previše lako i neadekvatno za put u Studenicu po snegu, što je uostalom i sa mnom bio slučaj, jer sam se na izletu našao sa kravatom.

Sati putovanja po niškoj, pa po ibarskoj magistrali dali su nam priliku da razgovaramo. Razgovarali smo na francuskom, maternjem jeziku gospođe Sofije Handke. Bio sam, kao i svi mi ovde, u Jugoslaviji, nasmrt umoran od rata, od politike u novinama i na televiziji, od priča o ratu i od laži o ratu i bio sam zahvalan Handkeovima što nismo o tome razgovarali. Grejali smo se usput po motelima, i u Kraljevu, i ćaskali u kolima. Pitao sam ga kako je stekao slavu i kako se od nje spasava, i ustanovili smo da je ona kod njega počela zapravo u pozorištu, dok je u mom slučaju počela tek sa objavljivanjem romana. Pričali su mi o tome da je Sofija radila za jednog japanskog modnog kreatora u Parizu i da sada sa decom žive u blizini Versaja. Malo sam im govorio o Studenici, gospođa Handke je pitala za dolinu jorgovana, jer je čula legendu o nekom vladaru koji je, dočekujući svoju nevestu, naredio da se duž puta zasadi ovo cveće, ali napolju je bila vejavica. Gledali smo freske i u ledenom popodnevu obišli trpezariju manastira sa plitkim reljefom Nemanjića koji je izradio vajar Nebojša Mitrić.

Tako je glavna tema dana ovde na Balkanu ostala na našem putovanju uglavnom nedodirnuta. Za ovu priliku držali smo se prema izreci: "Ko zna tu stvar, ćuti, ko ne zna, govori na sav glas".

Pročitajte još - Peter Handke: Oživljavaju me Srbi sa Kosova

Na povratku sam ga pitao kada je poslednji put bio u Austriji i u Sloveniji, odgovarajući na neko slično pitanje, ispričao sam im da sam prošle godine bio u Beču na promociji "Unutrašnje strane vetra" u izdanju "Hanzera" i da je ta promocija u palati Auersperg bila nezaborvna i za mene i za moju suprugu. Međutim, desetak nemačkih kritika o toj knjizi bile su politička diskvalifikcija najgrublje vrste, dok su drugih desetak bile veoma lepe i kompetentne. Na univerzitetu u Regensburgu jedna Švajcarkinja je nedavno održala nekoliko predavanja o toj nejednakoj recepciji moje knjige na nemačkom govornom području. Sada, kada sam pročitao Handkeov putopis po Srbiji, znam da će se i njegovoj knjizi desiti da podeli kritiku.

Šta je to netaknuto dosada dodirnuo Handke, čime je njegova knjiga izazvala tako snažne reakcije i toliko otpora u nemačkoj sredini? I ne samo nemačkoj. Da bi se razumela situacija na Balkanu danas, treba imati na umu jednostavnu činjenicu - za razliku od Hrvata i muslimana, Srbi nemaju nikakvu međunarodnu finansijsku ni religioznu podršku, a to znači ni medijsku. To je izazvalo jedan specifičan jezički efekat, koji je gotovo bez presedana. Ma kakva bila istina o Srbima, jezik kojim se danas o njima u svetu govori i piše postao je lažan. Veštački, mehanički jezik koji ne ocrtava jedan živi fenomen, nego daje policijsku sliku - robota.

Pročitajte još - Peter Handke ugostio "Novosti": Nisam spavao, telefon je stalno zvonio (FOTO)

Handke je to osetio i u svom putopisu iz Srbije bar za trenutak ukinuo taj mehanički jezik. S druge strane, on se svojim putopisom pridružio velikim piscima prošlosti koji su se zalagali za istinu o malom srpskom narodu, od Getea i Grima do Viktora Igoa i Tolstoja. I podsetio nas na njih, na te velikane prošlosti. Pre nekoliko sedmica Die Zeit i pariski Liberation su objavili članak Viktora Igoa "Za Srbiju", koji je Igo napisao 1876. godine. Danas nešto slično čini Handke.

Jednom reči, dobro je imati jednog Petera Handkea. Ali, Petera Handkea mogu imati samo velike nacije.

Uz to, njegov putopis je most ka budućnosti srpsko-austrijskih i srpsko-nemačkih veza.

(Tekst Milorada Pavića objavljen u "Međunarodnom pismu" 1996.)