Za neke je obrok bez sira nezamisliv, šta god da je na meniju. Probirljiviji i sa dubljim džepom traže određenu vrstu ovog delikatesa. Ne bez razloga, jer kvalitet određuju tehnologija proizvodnje, vrsta mleka od kojeg se pravi, tvrdoća. Primera radi, polutvrdi sirevi se za naše prilike mogu smatrati egzotičnim. Nijedan izvorno nije sa naših prostora, ističu domaći nutricionisti.

Edamer potiče iz Edama, malog lučkog grada na severu Holandije. Pravi se od pasterizovanog kravljeg mleka, sa 40 odsto masnoće. Mora dobro da odleži, a dugo zadržava svežinu. Prepoznatljiv je po obliku u vidu kugle i po kori od crvenog voska. Jedna kugla edamera teška je oko jedan i po kilogram. Osim ovog, dobro odležalog edamera, postoji i manji, "bejbi edamer". On je suvlji, slaniji i oštrijeg ukusa. Ali, takođe, dugo zadržava svežinu.

Gauda je takođe holandska vrsta sira. Predstavlja pikantnu verziju edamskog sira, sa većim sadržajem vlage i manjim salinitetom. U prodaji može da se nađe gauda sa zelenim biberom, orasima, kimom, maslinkama i paprikom, začinskim biljem, kao i sa semenkama senfa.

Trapist potiče iz Francuske, a priprema se od kravljeg mleka. Istina, sada se proizvodi u većini evropskih zemalja. Kora mu je glatka, belo žućkasta. Sirno testo takođe žućkaste boje, pravilno se ispunjava šupljinama veličine sočiva, koje nikako ne smeju da budu preguste.

Sirevi sa belim plesnima su manji - teže od 100 g do jednog kilograma. Visina im je uvek od dva i po do tri centimetra, bez obzira na težinu. Na celoj njihovoj površini nalaze se kolonije belih plesni. Ovi sirevi su specifičnog ukusa i mirisa, koji dobijaju posle kratkog perioda zrenja. S obzirom na to da imaju kratak period zrenja, kratko i traju.


Osim polutvrdih, u ishrani važno mesto zauzimaju i meki sirevi. Svi imaju meko nežno testo, a najkarakterističniji su:

Bri, drugi najpoznatiji sir sa belim plesnima, koji se proizvodi od nepasterizovanog kravljeg mleka. Sazreva od 10 do 12 nedelja, kada dobija belu jestivu koru, koja je na ivicama svetlosmeđa. Bri je mekan puterast sir, sa ukusom koji podseća na pečurke ili zrele kruške.

Kamember je najpoznatiji sir iz ove grupe. Sadrži oko 45 odsto masti. Na policama prosečno odleži 12 dana, a najduže do 35 od dana proizvodnje.

Feta je ovčji ili kozji sir, mada može da bude proizvedena i od pomešanog mleka ovih životinja. Snežnobele je boje, sadrži između 30 i 60 odsto masti i sveže mlečne kiseline. Odležava u slanoj vodi nedelju dana do nekoliko meseci. U zavisnosti od dužine odležavanja, feta može da bude meka i tvrda. Meka je slađa, sa bogatijom aromom i manje je začinjena. Tvrda feta je slanija, ima dosta začina i vrlo oštar ukus i miris.

Mocarela je meki sir, koji se, u zavisnosti od vrste, koristi na dva načina. Takozvana obična mocarela ima polumekanu, elastičnu strukturu i bez delikatne je arome. Uglavnom se koristi za kuvanje ili kao nadev za picu. Druga vrsta mocarele se proizvodi isključivo od bivoljeg mleka, vrlo je sočna, sa pomalo slatkastom delikatnom aromom.



RAPSODIJA U PLAVOM

Najskuplji su plavi sirevi. Prepoznaju se po plesni plave ili zelene boje, raspoređenoj ravnomerno po celoj unutrašnjosti sira. Imaju vrlo specifičan ukus i miris, dok se sirno testo karakteriše po velikoj topivosti. Plavi sirevi imaju duži period zrenja u odnosu na one sa belim plesnima.

Rokfor je najpoznatija vrsta, a pravi se od ovčjeg mleka koje se odnosi u krečnjačke pećine, gde sazreva od četiri do devet meseci. Zapravo, u pećinama boravi sve dok bakterija Penicillium roqueforti (penicilijum rokforti) ne dovrši svoju rapsodiju u plavom. Na kraju plavi rokfor poprima blagi miris ovčjeg mleka i krečnjaka.

Gorgonzola je drugi, najpoznatiji sir iz plave grupe. On pripada presnim sirevima, vrlo je mekan i ima plavo-zelenu boju.