Statusni simboli oduvek su bili deo ljudske svakodnevice. Razlika je samo što su davno u prošlosti bili vezani isključivo za nosioce moći (političke, dvorske i religijske krugove), a danas su postali sveprisutni i dostupni svima. Verovatno su prvi statusni simboli bili ekskluziva rodovskih poglavica, vračeva, faraona, sveštenika, vladara i vladarki. Kao oznake moći bile su tabu za ostale "saplemenike". Savremeni statusni simboli, pak, imaju francuske korene i nastali su "s fokusom na umetnost i lep izgled", ali su se drastično promenili, zbog samih izmena u eri globalizacije, ulozi društvene klase i uslova na tržištu - ovako o promeni značenja pojma "statusni simbol" kroz vreme, za "Život plus", govori Snežana Kuzmanović, profesor sociologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Ona dodaje da bi, po nekima, statusni simboli trebalo da se interpretiraju u pozitivnom tonu, međutim, oni preuzimaju i negativnu percepciju kada se pominju u kontekstu sa "privatnim" i "ekscesivnim". Vrlo često se povezuju sa "cenom" i "ekskluzivnošću".

Naša sagovornica objašnjava da se statusni simboli menjaju zajedno sa društvom. Ono što je više vekova ili pre 50 godina bio statusni simbol, danas više nije, oni koji su u istoriji bili ekskluzivni sad ili ne postoje ili su zamenjeni skupljim i boljim modelima. Takođe, pomoću simbola se dokazuje moć u društvu, demonstrira se bogatstvo i luksuz.

- Pripadnost društvenoj klasi, eliti, jeste nešto kroz šta se čovek dokazuje. Potvrđuje se kroz uspešnost u obrazovanju, u poslu ili kroz kupovinu stvari koje prosečan potrošač ne može sebi da priušti. Problem je postalo to što se danas kao obeležja stila kupuju i doktorske titule - nešto što je ranije bio i ostao opravdan statusni simbol samo onih ljudi koji su ih svojim pregnućem i zaslužili - ističe Kuzmanovićeva, i dodaje: - Može se zaključiti da ljudi danas procenjuju i osuđuju druge prema statusnim simbolima, kao i načinu života, više nego ranije, što nam govori da sam simbol moći ima mnogo veće značenje nego pre.


Pečeni zec na trpezi

Koncept statusnih simbola često je podređen promenama kroz vreme i različite kulture. Hrana se nekad poštovala i bila statusni simbol. Tačno se znalo koja je namenjena vladarima, ratnicima ili njenim proizvođačima. Hrani je tako, npr. u srednjem veku, iskazivano veliko poštovanje, pre svega zato što se teško i mukotrpno proizvodila, a istovremeno je bila i svojevrstan statusni simbol, pošto nije svako mogao da jede sve. Šećer, pečeni zec, kasnije kavijar ili ananas samo su neki primeri toga. Lepeze, šminka, šešir ili kišobran takođe su bili ozbiljni statusni simboli. A danas su luksuzna dobra koja su bila ranije dostupna samo najvišoj klasi postala raspoloživa velikoj većini. Još sedamdesetih godina prošlog veka prestižno je bilo imati televizor u boji i vlastiti automobil, dok je sada to uobičajeno.

Na pitanje koji su današnji statusni simboli i šta oni govore o ličnosti, Snežana odgovara:

- U današnjem vremenu statusni simbol je imati više nekretnina, bazen i teniski teren, dadilju, spremačicu, putovati sopstvenom cesnom ili jahtom, imati ličnog trenera, nositi brendirane stvari, "roleks" satove, pametni "ajfon" telefon, ali i posećivati kulturne manifestacije bez dovoljno znanja i rafiniranog ukusa koju umetnost zahteva. Naravno, zlato, antikviteti i dizajnirana odeća su uvek u modi. Muškarci najčešće troše na skupe, luksuzne automobile, satove i ekstravagantne gedžete, a žene na dizajniranu odeću i obuću. Najveći dizajnerski brendovi rangirani po zaradi su "Ralf Loren", "Prada" i "Barberi", svaki sa vrednošću višom od četiri milijarde dolara. Sve u svemu, neki statusni simboli su nestali, drugi su postali skuplji, nedostupniji i nedostižniji, treći, paradoksalno prethodnom, jeftiniji. Novina je, pre svega, to da su se statusni simboli neverovatno umnožili. Naravno, oni kojima se "ogrćemo", kada postanu masovni gube svoju moć i postaju isključivo pitanje imidža (manje ili više uspešnog).


Zakon imitacije

No, znamo li ko određuje šta su statusni simboli i ko zapravo postavlja hijerarhijsku lestvicu u tom smislu? Sama društvena klasa podrazumeva hijerarhiju u kojoj pripadnici iste klase imaju isti status, dok pripadnici drugih klasa imaju viši ili niži status. Pripadnici određenog sloja imaju sličan životni stil po kojem se sami razlikuju od drugih skupina. Jedno od iskustvenih pravila pokazuje da, bez obzira na pripadnost određenoj društvenoj klasi, pojedinac uvek teži višoj. U dokolici i potrošnji je nekad uživala samo aristokratija, ali sa razvojem tehnologije i nastankom naših savremenih "društava obilja" i niži slojevi su osvojili slobodno vreme, a potrošnja je generalno postala njegov zaštitni znak. Slobodno vreme je neverovatno brzo i efikasno komercijalizovano od strane kapitalizma i korporacija, pa i konzumiranje statusnih simbola dobija na značaju. Naša sagovornica objašnjava da je danas potrošnja postala bitnija zbog svoje značenjske ili simboličke vrednosti, nego zbog upotrebne. O tom fenomenu tzv. upadljive potrošnje dokoličarske klase prvi je pisao Torsten Vebelen, norveško-američki ekonomista i sociolog, koji je postao poznat kao duhoviti kritičar kapitalizma. Reč je o terminu pod kojim se podrazumeva praksa trošenja novca i drugih vrednosti prvenstveno u svrhu dokazivanja i pokazivanja društvenog statusa.


I sami proizvodi postali su znakovi, dok je potrošnja postala deo komunikacijskog procesa. Proizvod kao takav nema sada samo upotrebnu i razmensku vrednost već i označiteljsku, koja se očituje kroz stil, luksuz i moć pojedinca.

GEPARD I ZLATNE ČAČKALICE

Šta sve nije postalo statusni simbol... Hiperskupe tetovaže, proslave 18. rođendana poput zabave koju je ruski oligarh Roman Abramovič priredio povodom ćerkinog punoletstva, a koja ga je koštala 40.000 evra, gepardi kao kućni ljubimci (na svetu je ostalo oko 7.500 geparda koji žive u divljini, dok je još 1.000 njih zarobljeno u privatnim kavezima u zemljama Zaliva u koje su došli ilegalnom kupovinom posredstvom interneta), rasni psi sa specijalnim dreserima i poslugom, izdvajanje 600 dolara za zlatne čačkalice ili pak "bubašvabe iz mora", kako su prvobitno nazivani jastozi - jelo koje je nekada bilo samo na stolu najsiromašnijih, sluga, zatvorenika, a danas je sinonim za luksuz - objašnjava Snežana Kuzmanović.

- Počeli smo ozbiljnije da krojimo svoje identitete (da li i koliko mi sami ili neko drugi, to je već pitanje) i u tom "slatkom raju slobodnog vremena" statusni simboli postali su nam neophodni - ističe Kuzmanovićeva. - Korporacije su počele da ih hiperprodukuju, a mediji da nam ih nameću. Kastrova kubanska cigara sa naslovnih stranica osvojila je političare, ali i tajkune. Skupoceni nakit prestao je da bude oznaka isključivo kraljevskih porodica. Luksuz i glamur postali su poznati širokim masama, a njihovi prvi promoteri bili su pripadnici tzv. džet-seta. Usledili su natpisi o njima, egzotične fotografije sa Maldiva, jahte, golf, brendirana odeća... Uspešno je proradio psihološki zakon imitacije divnog Gabrijela Tarda koji je davno, još u 19. veku, utvrdio da su inovacije koje vode promeni i progresu društva, isključivo delo genijalnih pojedinaca ili grupa, a da to sve kasnije, procesom imitacije, postaje svojina svih nas. Jednostavno, difuzija koja se širi.