"NAJLEPŠA mama na svetu? Moja mama! Najbolja mama na svetu? Moja mama!", uvodni su stihovi pesme Duška Radovića "Najlepša mama na svetu", uz koju odrastaju i stav prema životu formiraju brojne generacije mališana. Zaista, osećaj topline, pripadnosti i bezuslovne ljubavi kojim vas obrgli majka, pa i otac, nezamenjiv je i neuporediv sa bilo kojim drugim koji ćete osetiti tokom života. Prati vas od rođenja, držeći vas meko ušuškane u njega. Svako dete to zna u svim životnim situacijama, a toga je svesno i u onim tužnim, koje ih plaše i čine ranjivim poput uplašenog ptića, kao što je razvod roditelja. Život svakodnevno ispisuje nove stranice, na kojima se često nalazi i novi brak ili veza roditelja. U tim situacijama mališani dobijaju maćehu ili očuha, sa kojima bi trebalo da izgrade novu vrstu odnosa, što nije lako ni za jednog od njih. U čemu se najviše ogleda osetljivost pozicije maćehe i očuha prema deci iz prethodnog braka supružnika objasnila nam je Katarina Majkić, pedagog:

- U tome što su na početnoj poziciji u procesu formiranja odnosa. Majka ili otac, ukoliko je dete od rođenja živelo sa njima, ili bar povremeno bilo u kontaktu sa jednim od roditelja, već imaju izgrađen odnos. Bez obzira na to da li je on bio funkcionalan ili ne, dete ima iskustvo kako stvari funkcionišu sa roditeljima, dok sa maćehom ili očuhom tek ulazi u razvijanje odnosa. Odrasli su, takođe, prvi put u toj ulozi, pažljivo opipavajući teren na kom se nalaze, u konstantnom, napetom pokušaju održavanja ravnoteže, da ne bi skliznuli sa njega. To je nešto poput hoda po tankoj žici.


MEŠANjE U VASPITANjE


Koliko neko od njih sme, odnosno ima pravo, da se meša u vaspitanje dece? Naša sagovornica podseća na to da često zaboravljamo da ne vaspitavamo samo rečima, već i modelom. Nemoguće je, kaže, da ukoliko dete živi sa maćehom ili očuhom, nema vaspitnog uticaja, jer sve što radimo dete gleda i upija. Takozvano mešanje u vaspitanje dece zavisi od toga kakav stavi imaju supružnici po tom pitanju. Uvek je neophodno da se odrasli usaglase, pa tek onda da reaguju i vaspitno utiču, tvrdi Majkićeva. A da li je teže ili lakše ako maćeha/očuh i sami imaju decu? Sagovorica "Života plus" kaže da iskustvo u ulozi roditelja može da olakša uspostavljanje odnosa sa detetom svog supružnika iz prethodnog braka, ali nije presudno.

Određenu dozu neprijatnosti, uz stalno preispitivanje sa početnom rečju "kako", maćeha/očuh imaju prilikom razmišljanja na temu na koji način da iz svoje pozicije detetu nametnu lični stav, ukoliko smatraju da je ispravniji od roditeljskog. Pedagog Katarina Majkić ističe da sve što mogu da urade, jeste da iznesu svoj stav i argumente i otvoreno popričaju sa supružnikom o tome zbog čega bi pojedine roditeljske intervencije trebalo da budu drugačije.

- Roditelji su po prirodi subjektivni i najosetljiviji baš na tu temu kada neko ima nameru da im se meša u vaspitanje deteta. Međutim, nekada iz pozicije maćehe ili očuha objektivnije sagledavamo pojedine situacije i ukoliko među partnerima postoji bliskost i poverenje, u redu je izneti svoje mišljenje, ali nikako rigidno nametati svoj stav – kaže Majkićeva, dodajući da, ako supružnik ima funkcionalan koroditeljski odnos sa bivšim partnerom, koji podrazumeva donošenje odluka značajnih za dete, prednost u kreiranju vaspitnog stila uvek imaju roditelji. Izuzetak je situacija u kojoj postoji nasilje, zlostavljanje ili zloupotreba deteta. U tom slučaju uvek moramo da zaštitimo mališana, bez obzira da li smo maćeha, očuh, baka, deka, komšije, rođaci.

Jednostavnije je uspostaviti dobar odnos sa decom ukoliko njihova majka/otac iz primarne porodice imaju pozitivno mišljenje o vama. Tada vam ne preti opasnost od udara toksičnih vetrova u jedra vaše male barke. Međutim, šta da radite ako oni misle loše i utiču na svog naslednika da vas ne prihvati? Naša sagovornica veruje da je svako odgovoran za kreiranje odnosa sa detetom, kao i da ne možemo da utičemo na to kakvo mišljenje o nama ima bivši supružnikov partner. Ukoliko se bavimo situacijama i trošenjem energije na nešto što nije u našoj moći, propustićemo vreme koje nam je potrebno za ulaganje u odnos sa detetom, poručuje pedagog, ističući da deca, mnogo lakše od odraslih, prepoznaju iskrenost i autentičnost namere da ostvarimo odnos poverenja, sigurnosti, prihvatanja. Majkićeva objašnjava da su mališani u stanju da prepoznaju poruku "Stalo mi je do tebe", koju im prenosimo kroz svoje ponašanje i postupke, pa će vremenom izgraditi mišljenje i stav o maćehi ili očuhu.



TRAŽI SE AUTENTIČNOST


Nameće se pitanje kako da se u tom slučaju postavimo - prijateljski, majčinsko-očinski, rođački, savetodavno..?

- Maćeha nije majka, iako nekad ima njenu ulogu, kao što ni očuh nije otac, iako često obavlja tu dužnost. To zavisi od toga da li su novi supružnici u koroditeljskom odnosu, da li je biološki roditelj deteta preminuo ili ga je napustio pa ono više nije s njim u kontaktu – kaže Majkićeva. - U svakom slučaju, odnos treba da bude ličan i autentičan, relacija u kojoj je odrasli odgovorna ličnost, a dete - dete, i ne treba da liči na drugarski, rođački, niti savetodavni. Dete koje raste uz bogatstvo funkcionalnih odnosa, postaće funkcionalan odrastao čovek. Da li su se o njemu brinule i majka i maćeha, ili samo maćeha, važno je da je to neko činio i da je odnos bio ispunjen ljubavlju, prihvatanjem, nežnošću, podrškom, postavljanjem jasnih granica, verovanjem u dete... Ako je ono tokom odrastanja to dobilo od dve žene, ili od dvojice muškaraca, može da bude samo bogatije za divna iskustva. Ukoliko je to dobilo samo od maćehe ili očuha, uz podršku jednog svog biološkog roditelja, tek to mu predstavlja važnu podlogu za mentalno zdravlje, jer u detinjstvu nije bilo uskraćeno za očinsku ili majčinsku figuru, makar i zamensku.

Povremeno se plašimo da, iz uloge maćehe/očuha, ne preteramo sa svojim uplivom u detetov život. Pitamo se kada bi trebalo da naša uloga postane zastupljenija u njihovom životu? Sagovornica smatra da bi uvek trebalo biti prisutan u životu mališana, ali, naravno, u zavisnosti od njegovog uzrasta i potreba. Kao prve pokazatelje toga da su nam deca ukazala poverenje, pedagog navodi njihovu odluku da žele da pričaju sa nama o stvarima koje su im važne.

Na kraju, pri pomisli na društvenu prihvatljivost naše nove uloge, ostaje nam još malo gorkog ukusa u ustima. Pitamo se na koji način da izbegnemo opasnost da se i sami osećamo onako kako, pežorativno ili klišeizirano, u prvi mah, zvuče termini "maćeha" i "očuh"? Pedagog poručuje da, kada smo iskreni, lični i autentični u odnosu sa detetom, ne bi trebalo da budemo opterećeni bilo kakvim terminima, koji često u sebi nose notu stereotipa i predrasuda okoline.



(NE)DOZVOLjENE GRDNjE

UKOLIKO smatramo da bi decu trebalo izgrditi, da li smemo to i da radimo i na koji način?

- Detetu je potrebna predvidivost, da zna šta sme a šta ne sme da radi. Veoma je važno da su porodična pravila jasna ne samo detetu, već i odraslima. Njemu ne odgovara atmosfera u kojoj biološki roditelj postavlja određena pravila koja dete poštuje samo u njegovom prisustvu, a u prisustvu maćehe ili očuha može da radi šta želi. I maćeha i očuh imaju pravo da učestvuju u postavljanju porodičnih pravila. U redu je da kažu detetu da neka njegova ponašanja nisu u redu, kao i da mu jasno stave do znanja šta im ne prija.