Sve ubrzaniji život savremene civilizacije čini čoveka nervoznim i nestrpljivim i pred završetkom sopstvenog životnog postojanja. Zato bi on da ga ubrza, prekrati, jer su sa stanovišta racionalnih i pragmatičnih kriterijuma života, bolest, starost i patnja povod da se brzo, dostojanstveno i blago umre. U senci takvih težnji ostaju i oni drugi razlozi, što eutanaziju čini kompleksnim fenomenom, a sam narativ o blagoj smrti višeznačnim.


Njegovom konkretizacijom i praktičnom primenom nastoji se racionalizovati i onaj aspekt ljudskog postojanja koji se prostire izvan granica materijalnog, pragmatičkog i neposredno opipljivog sveta. Zavisna od stanovišta sa kojeg se sagledava ljudski život, istina do koje se dolazi tim uvidom pretpostavlja da se s drugog i drugačijeg aspekta stiče i drugačije saznanje.


ZBUNjUJUĆE NESAGLASJE Kada se danas u Srbiji promoviše eutanazija kao potvrda modernosti, onda se i netačno ističe da su je prihvatile mnoge zemlje, jer činjenice govore da su to učinile samo njih nekoliko. Za proteklih dvadesetak godina, koliko traje kampanja da se na ovakav način završava ljudski život, u veoma malom broju država u svetu ona je legalizovana. Prva je to učinila Holandija 2002. godine, a potom su to uradile i Švajcarska, Belgija i Luksemburg kao i pojedine države SAD, a odnedavno i Francuska, Kanada i australijanska Viktorija. Žurba da se bez dovoljno razloga svrstamo u taj tabor, svojevrsna je kompenzacija za našim tragičnim zaostajanjem za najrazvijenijim zemljama u bitnim civilizacijskim parametrima.


Podeljena po raznim osnovama, Srbija kao zemlja suprotnosti, postaje pogodna za ispoljavanje protivrečnih ideja. Dok se promoviše kao zemlja medicinskog turizma u kojoj će zainteresovani moći pod veoma povoljnim cenama, znatno nižim od onih u njihovim državama, da dobiju kvalitetne medicinske usluge i pri tom obiđu naše krajeve, istovremeno se nastoji da se zakonski utvrdi eutanazija. U istom prostoru jasno se uočavaju suprotne težnje u stvaranju slike o sebi, pa se upravo zbog tog zbunjujućeg nesaglasja sa stanovišta identiteta postavlja pitanje da li će Srbija biti zemlja zdravstvenog turizma ili će otvaranjem klinika za eutanaziju postati mesto blagog umiranja i destinacija za najlakše okončavanje života. Premda se u ekonomskoj ravni te suprotnosti mogu pomiriti pragmatičnim stavom da Srbija ne treba da bude jedno ili drugo, već i jedno i drugo, sa etičkog stanovišta i važeće Hipokratove zakletve, princip medicine obasjan nadom u izlečenje ne može se pomiriti sa pravom na oduzimanje i ubijanje te nade. Ono što bi se logičkom akrobatikom moglo predstaviti kao jedinstvo suprotnosti, saglasnost u nesaglasju, etički i psihološki je suprotno kao dva nepomirljiva pogleda na svet. Zato i kontroverzni predlog za legalizaciju eutanazije o kome stručnjaci različitih oblasti tek treba da se izjasne, već nailazi na podeljena mišljenje u javnosti.


PRAVO NA SMRT U sredinama u kojima postoji verovanje u tradicionalne humanističke vrednosti, ideja o eutanaziji ne nailazi na prihvatanje. U takve sredine spada i Srbija, pa je utoliko i shvatljiva nedavna medijska kampanja usmerena na promenu većinskog shvatanja o kontroverznom predlogu za legalizaciju „dostojanstvene smrti“. Mogućnost takvog okončanja života postojala je i do sada, ali je ona u okviru prakse ubistva iz milosrđa odgovarajuće sankcionisana postojećim Krivičkim zakonom.


U prednacrtu novog Građanskog zakona, od nedavno dostupnog zainteresovanima na sajtu Ministarstva pravde Republike Srbije, utvrđuje se pravo na eutanaziju, a posebnim zakonom se definišu pretpostavke za ostvarenje tog prava i legalizaciju takve prakse.


Pročitajte još: Zamke smrti iz milosrđa


Koordinatni sistem tih pretpostavki konstituiše novu realnost u kojoj dosadašnje sankcionisano izvršenje eutanazije treba da postane legalno. U tom smislu se ističu medicinski, psihološki i socijalni uslovi za ostvarenje „prava na smrt“. Određujući uslov pod kojim se to pravo može primeniti, već u prvom članu tog posebnog zakona se kaže: „U izuzetno teškoj i dugotrajnoj medicinskoj, psihološkoj i socijalnoj situaciji umirućeg može se, na osnovu jasno, nesumnjivo i slobodno izražene volje, uvažiti zahtev o prevremenom prekidu života u vidu dostojanstvenog umiranja.“ Međutim, ukoliko zbog objektivne nemogućnosti da tu svoju volju jasno i slobodno iskaže, kada je, na primer, u komi, onda takvu volju može izraziti njegov ovlašćeni punomoćnik ili zakonski zastupnik na osnovu koje sud donosi konačnu odluku. U takvoj situaciji, dakle, to već nije želja umirućeg da prekine svoj život, već posrednika koji traži njegovu dostojanstvenu smrt, a upravo ti posrednici mogu da budu transmitori neke zainteresovane strane za takav ishod nečijeg života.


Precizirajući medicinske uslove za izvršenje eutanazije, predlagači zakona vele da se ti uslovi stiču kad „nadležni konzilijum lekara odgovarajuće specijalnosti, na osnovu medicinske dokumentacije i neposrednog uvida, utvrdi da u konkretnom slučaju u bliskoj budućnosti ne postoji nada da se, i pored korišćenja naučnog, stručnog i praktičnog iskustva i saznanja savremene medicinske nauke, može postići izlečenje pacijenta ili poboljšanje njegovog zdravstvenog stanja“. Kako se nada određuje u postojećim okolnostima, jasno je da njihovom promenom ona oživljava, pa se i postavlja pitanje ko može da ubija tu nadu u uslovima kada je ona mala, pritajena, ali postojeća i živa.


MASKA LAŽNOG DOSTOJANSTVA Humani, odnosno psihološki uslovi za eutanaziju trebalo bi da proisteknu iz ocene i obrazloženja sudski određenog psihologa veštaka koji procenjuje da su takvi uslovi ispunjeni ukoliko je „umirući u takvom psihofizičkom stanju koje je zbog fizičkih bolova i psihičkih patnji postalo neizdržljivo u dužem periodu“. Postavlja se pitanje, odakle bilo kome pravo da procenjuje nečiju izdržljivost bolova i patnji i da donese odluku da se one prekinu, usmrćivanjem takvog pacijenta.


Posla u ovom opskurnom procesu biće i za socijalnog radnika koga, kao i psihologa, određuje vanparnični sud, a čiji bi zadatak bio da proceni neophodnost i socijalnih uslova za donošenje odluke o eutanaziji. Prema Nacrtu novog zakona, ti uslovi se ispunjavaju ukoliko su „zbog dugotrajnijeg zdravstvenog i psihofizičkog stanja umirućeg nastupile za užu porodicu, ili osobu koja se stara o njemu, tako teške materijalno-socijalne posledice koje znatno ugrožavaju njihovu materijalnu egzistenciju ili budući socijalni položaj“. Ovakvo određenje uslova je i najproblematičnije jer dovodi u pitanje humanističku osnovu društva prema svojim članovima. Kakvo je zapravo to društvo koje dopušta ubijanje teško obolelih, da bi njegovi bližnji zbog troškova njegovog lečenja popravili svoj materijalni položaj? Ukoliko bolesnik zaista materijalno ugrozi svoje najbliže, onda je, valjda, obaveza društva da se pobrine o njemu, a ne da pomogne njegovoj porodici tako što će ga lišiti života.


Iako se navedeni zakonski predlog izvodi iz Ustava koji garantuje pravo na dostojanstven ljudski život, iz čega, prema predlagačima novog zakona, proističe i pravo na dostojanstvenu smrt, uspostavljanjem prava na smrt se suštinski poništava garantovano pravo na život koji pretpostavlja svoj prirodni početak i kraj praćen zdravstvenim nevoljama koje ne mogu biti povod za prevremeno samousmrćivanje pojedinaca. U ovoj novoj pravnoj realnosti, faktički bi trebalo da se dotadašnje neupitno medicinsko pravo na lečenje i pravo na život promeni upitnim pravom na smrt. Ogoljenim pragmatičnim racionalizmom poništava se humanizam i pod maskom lažnog dostojanstva iskazuje nepoštovanje ljudskog života i ruše temelji dosadašnjeg zbog stvaranja novog, vrlog sveta.


LICENCIRANI UBICA Humanistički princip dosadašnjeg sveta sažeto je izražen u staroj verziji Hipokratove zakletve u kojoj se izričito ističe zabrana usmrćivanja bolesnih ili pomaganje obolelima u njihovoj nameri da sebi oduzmu život. Lekarova primarna uloga je da obolelom otklanja zdravstvene teškoće i omogući mu da dugo život produžava. U tekstu te zakletve se zato i veli: „Prepisivaću lečenje na dobrobit svojih pacijenata u skladu sa mojim sposobnostima i mojim rasuđivanjem i nikada nikome neću naneti zlo.


Nikome neću, čak i ako me zamoli, prepisati smrtonosan otrov niti ću mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu smrt. Niti ću dati ženi sredstvo za pobačaj.“ U modernoj verziji, usvojenoj 1946, ova pravila lekarskog ponašanja objedinjena su načelom poštovanja ljudskog života: „Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka.“ Iako se od Hipokrata do našeg doba značajno promenio ljudski život, bitna određenja njegove humanističke osnove su ostale konstanta.


Smatran ocem aforističkog žanra zbog svojih sažetih i jasnih medicinskih uputstava bolesnima kako da ozdrave, a zdravima kako da sačuvaju svoje zdravlje, Hipokrat s razlogom ističe da lekar treba i mora uvek da bude na strani života, jer time potvrđuje i etičko uporište samog kolektiva obaveznog da brine o svojim obolelim i ostarelim članovima. Individualni problem svakog člana zajednice bio je ujedno i problem čitave zajednice koja ga je rešavala u kontekstu važećih sociokulturnih pravila i etičkih načela.


Za razliku, dakle, od dosledne primene Hipokratove zakletve koja obolelom pruža nadu da će lekar uvek nastojati da mu pomogne u procesu izlečenja, legalizacijom prava na smrt se krši taj etički princip i lekar postaje medicinski obučen izvršilac eutanazije, licencirani ubica poslednje nade. Zato je Heraklit kao radikalni relativista bio u pravu kada je u šaljivom tonu za lekare koji seku i peku, amputiraju i kauterišu, odnosno izlažu visokoj temperaturi deo obolelog tela da ne bi došlo do sepse, rekao da ne zaslužuju nagradu koju traže za takve usluge jer, prouzrokujući bol i patnju, čine isto što i bolest. Sa legalizacijom eutanazije, lekar ne pomaže pacijentu, već njegovoj bolesti da mu ubrza smrt.

PREDANjE O LAPOTU Hipokratova zakletva proističe iz jedne znatno šire humanističke tradicije oličene u narodnom predanju o odnosu prema bolesnim i ostarelim članovima kolektiva. U tim pričama se iskazuje svest o iskušenju kojima je izložena zajednica da se brutalno oslobađa tih svojih članova, ali i etički potencijal koji omogućuje njegovo prevladavanje. Iako se bukvalnim tumačenjem sadržaja tog predanja nastojalo da dokaže nekadašnja praksa ubijanja ostarelih ljudi, njegovo značenje, funkcija i osnovna poruka je potpuno drugačija. Naime, priče koje govore o navodnom drevnom ritualu ubijanju starih, poznatom u nas pod nazivom lapot, sadržajem fantastičnog narativa upozoravaju na neprimerenost njegovog praktikovanja u ljudskom svetu u kojem i ostareli članovi imaju značaj za humani opstanak kolektiva.


I u tradicionalnim društvima pod magijsko-religijskim velom izlečenja, vršena su ubistva iz milosrđa. Teško obolelom bi davali da popije vodu zamućenu zemljom sa neznanog groba, koja je umesto izlečenja, zbog otkazivanja refleksa gutanja izazivala njegovo gušenje i smrt. Stari su žrtvovani i ostavljani, ali se sve te pojave ne mogu podvesti pod njihovo legalizovano obredno ubijanje o kojem govori predanje o lapotu. Bez adekvatnog razumevanja simboličke poruke ove priče ne može se shvatiti etički princip tradicionalnog društva i humani odnos prema ostarelim i obolelim članovima kolektiva. Dobra kao literatura, priča o ubijanju starih nije dobra i za praktikovanje.


Nastaviće se...


Autor: Bojan Jovanović