VREDNOG i čestitog čoveka, spremnog da požrtvovano radi za dobro Republike Srpske, treba nagraditi. Istaći njegov rad, kao primer i kao putokaz da možemo biti bolji nego što jesmo. Da sopstvenim primerom podstaknemo druge na putu plemenitosti i uzvišene službe narodu i otadžbini. Vaso Popović, vojni sveštenik, taj je uzvišeni primer, vredan Medalje zasluga za narod.

Ovim rečima je Milorad Dodik obrazložio uzdarje koje je povodom Dana Srpske uručio svešteniku Vasi Popoviću iz bijeljinske kasarne "Vojvoda Stepa Stepanović".

Mladog čoveka sa svojih tek 36 godina, oca troje dece, nije zbunio aplauz koji je trajao, trajao... Primio je Medalju, dostojnog obrazloženja. Odgovorio je:

- Ovo priznanje je velika čast, ali više obaveza da od sebe dam i dajem najbolje i najviše što mogu.

Bijeljina, Semberija, Republika Srpska, kasarna imena slavnog vojskovođe iz Prvog rata. Uporan je sneg, šiba i vetar, odozgo, s Majevice "prelivode". Nju je Vaso Popović prešao kao dete izbeglo iz Tuzle, u koloni poslednjeg rata. U Bijeljini je našao utočite s nezaboravom na zavičaj, na koji, ni kriv ni dužan, nema pravo osim u srcu i snovima.

Pitamo se: kakva je to zemaljaska pravda koja nedužnu izbegličku decu lišava zavičaja? Kome su ona i zašto dužna da boluju večiti bol izgona, zbog belega drugog i drugačijeg od onih koji su, u potonjem ratu, uzeli sebi za pravo da je naše - njihovo.

Ne želi Vaso Popović, danas protonamesnik i vojni sveštenik koji je odlukom Ministarstva odbrane Bosne i Hercegovine postavljen na odgovornu i nadasve časnu dužnost, da u svom odgovoru bilo koga povredi. Svi narodi bivše nam države patili su istu patnju. Samo kaže:

* Medalja u pravim rukama

- I, stvarno, zašto bi mene kao dečaka koji nije znao ni šta je rat, niti je u toj nesreći bilo ko od mojih imao bilo kakvu ulogu, lišio zavičaja? Zašto ja nemam pravo na zavičaj?

Malena crkva je u kasarni. U predvečerje zvoni zvono. Udara uporno, dok malena povorka znatiželjnih ljudi uranja pod svodove hrama cara Lazara, u kojoj vojska, po želji i opredeljenju, uz molitvu bataljonskog sveštenika Vase, nalazi mir između nemira jutra i večeri - na jutrenjima i povečerjima svoje pravoslavne vere. Na veru, podsetimo, u Oružanim snagama Bosne i Hercegovine, imaju svi njeni pripadnici: Bošnjaci, Hrvati i ostali, u svojim hramovima, uz svoje sveštenike.

ŽELjA, PETORO DECE POD KRILIMA - Ovde sam ubokorio svoj život, oženio se, zasnovao porodicu - kaže. - Supruga i ja sada u naručjima ljuljamo dvoje dece. Ali tu nije tačka. Obećali smo: idemo do petoro. I, da vam kažem, a možda je to trebalo da vam kažem na početku: najsrećniji je roditelj koji krilima greje brojnu porodicu. I, nju ne treba opterećivati traumama i trzavicama, tugom ličnog detinjstva. Porodici su potrebni osmeh, toplina doma. Podrška i nada da će deci detinjstvo biti lepše od našeg. Tako treba da se vladamo i tako da govorimo.

Izostavljamo, namerno, oficijelne delove službovanja vojnog sveštenika. Namera nam je da suočimo život ovog mladog Vase Popovića sa ovim malenim hramom, koji je on, na svoj način, uzvisio, tako da nema dana da neko ovde ne dođe, a ode sa uspomenama i preispitivanjima: koliko je, tek, malo potrebno za nezaborav. Ne bavimo se time kako bi ovaj hram izgledao bez Vase Popovića. Nego kako izgleda danas, kako se to kaže, pod njegovim starešinstvom koje je preuzeo pre deceniju i po, i koju godinu još, kada je započeo temeljnu obnovu ovog čudesnog mesta. Tada je crkvica Svetog Lazara postala ne samo hram, već i svojevrsni muzej u kome se spajaju sva srpska znamenja, od Balkanskih ratova, Prvog, Drugog i potonjeg rata.

On, Vaso Popović, đak Bogoslovije u Foči, a potom diplomac Kijevske duhovne akademije, nije imao dilemu.

- Namera mi je bila da spojim sve što je naš narod preživeo tokom proteklog veka - kaže nam. - Smatrao sam da srpski junaci i njihovi podvizi žive dok je živo sećanje na njih. To nije životno važno samo za moju, već i za generacije koje dolaze.

Obrazovan, elokventan, lep..., ovaj mladi čovek, uporedo sa dužnošću vojnog sveštenika, uporedo sa svojim osnovnim obavezama, nije žalio za vremenom da u Bijeljini, u srcu Semberije koja mu je pružila utočište, utisne lični pečat novom zavičaju, kako je najbolje mogao i umeo. U spomen-hramu - crkvi u kasarni "Vojvode Stepe" - ukomponovao je u čudesnom kolopletu junake i svece. Kopiju Zakonika cara Stefana Dušana... Rodoljubive poruke. Vojničke sablje. Čarape kralja Petra. Žeđ za slobodom. Na uzvišenom mestu, ovde je, vidimo - Bogomajka. Majka svih stradalnika. Loza upletena - do beskrajne ljubavi prema otadžbini, veri, istinskim vrednostima za koje se zalagalo najvrednije: život.

* Deci je najtoplije u roditeljskom naručju

- Ne bih ja to mogao sam - kaže skromno. - Mnogo je onih koji su mi pomogli. A, pitate me, šta još nedostaje, ovde? Nedostaje, mislim, još srpska truba. Ona koja je budila vojnike. Najavljivala pobede. Svirala povečerja. Juriše. I pratila ih na večni počinak.

Ali, život ovog vojnog sveštenika - nije samo taj službeni, profesionalni život. On ima i drugu stranu. Onu koja šalje možda i uzvišeniju poruku od ispričane. To je priča, dodata njegovoj ličnoj sagi. Vaso Popović je staru lozu iz Tuzle, iz predgrađa ovog grada, Siminog hana, gde je rođen, preneo preko kurjačke Majevice u pitominu Semberije.


GENERACIJI ZA PRIMER

Protonamesnik Vaso Popović je, uz sve obavezne dužnosti vojnog sveštenika, osnovao i humanitarno udruženje koje pruža duhovnu i materijalnu pomoć deci s posebnim potrebama. Utemeljio je školu ikonopisa "Odigitrija", o kojoj se, neprekidno i požrtvovano, stara od njenog osnivanja tokom proteklih deset godina. Uključen je i u upravu košarkaškog kluba Budućnost iz Bijeljine, a od 2011. je član Udruženja potomaka i poštovalaca ratnih dobrovoljaca od 1912. do 1918. godine. Predsednik Zavičajnog udruženja Tuzlaka u Bijeljini. A pre nego što je njegov rad krunisan Medaljom zasluga za narod, dobio je i mnoga brojna priznanja.