DOK sam gledao kolone našeg nesrećnog naroda koji beži sa svojih kosmetskih ognjišta, u licu svakog deteta video sam svoje. Te slike progona oživele su u meni svu patnju detinjstva, koje je najsnažnije upisano u moj život. I da vam kažem: da trajem još čitav vek, a moj životni je pri kraju, one će me ispratiti kao da se dešavaju u trenutku rastanka.

Milutin Šoškić, svetska legenda fudbala, dok nam je ovo govorio, nije mogao da se odupre jurišu emocija. One su sad, upravo sad provalile mrežu, kao najvrelija lopta, od koje se decenijama branio od javnosti.

- Nemoj da plačeš, molim te, neeeemoj - zagrlila je Šoleta Branka, njegov najbliži životni oslonac.

- Ne plačem. Suze same idu, vidiš - odgovorio joj je, oslanjajući se na štap.

BEOGRADSKA Karaburma, ulica Jabučka, slavni Šole dočekao nas je kao da će upravo sad na neku sportsku reviju. Ali vidi se da ga je poslednji udar istrošio. Kaže da je, samo zahvaljujući njegovom terapeutu Bojanu Miniću, uspeo da se pridigne. Sad može sam i niz stepenice.

- Nisam ni slutio da ću se vratiti, da ću se pridići - kaže, blago dodirujući brojanicu na levoj ruci. Ona mu je uspomena iz zavičaja.

Skroman je stan Milutina Šoškića na jednom od spratova solitera u Jabučkoj ulici. A nalik je albumu. Uspomene su u svakom pogledu, na zidovima dnevne sobe i trpezarije. Svuda je ponešto od svega prošlog, dalekog i odavno nedostupnog ovom čoveku. Pejzaži Kosova za kojim čezne: dečaci u vinogradima leže pod metohijskim trešnjama... Milutinovi roditelji, Jeremija i Radunka, braća i sestre..., pa se taj album, kao kakav živi akvarel, preliva na vreme sadašnje. Vreme njegove dece, sinova i ćerke.

Nema u ovoj galeriji fotografija njegovih čuvenih odbrana, čak ni one kada je kao najbolji golman planete branio za reprezentaciju sveta u čuvenoj utakmici protiv Engleza. Nema ni one kada je osvojio zlatnu medalju, braneći gol jugoslovenske reprezentacije na Olimpijskim igrama u Italiji, 1960. Nema ni one fotografije kada je, iste godine, na Evropskom prvenstvu u Francuskoj njegov tim bio drugi, a na Prvenstvu sveta 1962. u Čileu stigao do polufinala. Verujemo da malo ko ne zna da je, kao golman Partizana, najbolji golman ovog tima, doprineo da njegov tim u koji je i danas zaljubljen četiri puta bude prvak Jugoslavije. Da je njegov Partizan u Kupu evropskih šampiona (1966), s njim kao kapitenom, tukao prvake Francuske, Nemačke, Čehoslovačke i Engleske (Mančester junajted), da bi u finalu na briselskom "Hejselu" položio oružje pred madridskim Realom.

- Nema tih medalja, pehara i slave koji mogu da zaleče rane moga detinjstva - prekinuo nas je Šoškić. - Svi ovi rezultati, a vi kažete da su briljantni, ne mogu ni prineti tome.

A REZULTATI koje je postigao u Jugoslaviji, širom su mu otvorili vrata Amerike. Pozvan je, a Partizan i reprezentacija su mu dozvolili, da tamo trenira najbolje američke fudbalere. Tamo, preko okeana, u tada nadolazećoj svetskoj sili, Milutin Šoškić je postao "građanin od posebnog značaja za državu". Tako je bilo utisnuto u njegovom pasošu. Ali sve povlastice i sve što je taj žig značio, Šoletu nije predstavljalo ništa kada se uverio da narod kome pripada strada i zbog zemlje u kojoj je bio uvaženi građanin. Da te slike stradanja povređuju i njegove lične rane.


Milutin Šoškić, predsednik Partizana Milorad Vučelić i Ivan Ćurković na otvaranju terena koji nosi Šoletovo ime



- Gledao sam to, noćima nisam spavao, jer sve što sam pokušao da dokažem, da moj narod nepravedno strada, nisam uspeo - priča nam Milutin Šoškić na Karaburmi. - Nisam mnogo razmišljao, prelomio sam u trenutku, pozvao sam sinove Marka i Miljana, a ovi stariji, njih dvoje, odavno su već u Beogradu i svoji ljudi... Saopštio sam im da želim da se vratim u Srbiju. Kazao sam sinovima, možda ću se i vratiti u Ameriku, zapravo, umirivao sam ih, a znao sam da povratka neće biti. Ubeđivali su me, na sve načine, da ostanem... Onda smo se pozdravili. Ispratili su me. Dugo su stajali, dugo sam stajao. Bio je to težak rastanak... Verujem da su i oni znali da Ameriku konačno napuštam.

- Srce mi je drhtalo kad sam se spustio na beogradski aerodrom. Ja sam već odavno znao kuda najpre želim. Želim u moju Metohiju. Da vidim Peć, da prenoćim u Pećkoj patrijaršiji.

To je bila 2007. godina, proleće, Milutin Šoškić se seća:

- Spremam se da krenem na Kosmet. Spremam se, a rane krvare. Imao sam četiri godine kada su nam balisti u Jablanici zapalili kuću. Evo, sad dok vam govorim, kao da vidim kako u kuću ubacuju i mog psa. Voleo sam tog psa. Kuća gori, on cvili, zavija... Majka, braća i ja sve to gledamo. Majka nas zagrlila, sve, ovako, odjednom. Glasa ne pušta. A suze same liju. Posle nas je odvela u Pećku patrijaršiju. Patrijaršija je bila naše jedino utočište te '41. godine. I to mi je u sećanju. S tim ću da umrem. Četiri godine smo proveli u Patrijaršiji.

Šoškić u Timu sveta 1965.


- ČETRDESET porodica je tu našlo spas - seća se Milutin Šoškić. - Ali svake noći Šiptari kidišu na zidove. Onda neko, usred noći, ko je najbliži i najbrži do zvona, poteže uže koje je pokretalo zvono tuge. To je bio znak Italijanima koji su bili u pećkoj gimnaziji da nas spasavaju. I, spasavali su nas, čitav rat. Oni nekad, kao i ovovremeni danas, koji su zaštitili i Patrijaršiju i Dečane...

Red sećanja, teško je pratiti ovakav udar emocija koje Milutin Šoškić ne krije. On prolazi kroz priču, kao da se dešava ovog trenutka.

- U Patrijaršiji smo bili s korom hleba. Umiralo se i rađalo. Pamtim, a ko to ne bi upamtio, tamo mi je umro i brat Milisav, godinu od mene stariji. Majka ga je u naručju odnela, samo je rekla: "Umro Milisav". Sahranili su ga iza patrijaršijskog zida, noću...

POSLE četrdeset pete, Šoškići su mislili da ih iz Metohije niko nikada neće moći pomeriti. Otac Jeremija već je počeo da gradi novu kuću na temeljima spaljene, u Jablanici.

Šoškić predvodi tim Partizana


- Lepu smo kuću podigli na starom zgarištu. Dve godine posle takozvane slobode, 1947, Šiptari su nam kuću ponovo zapalili. Trn u oku bio im je moj otac Jeremija, nekadašnji kraljev vojnik, koji se posle propasti Kraljevine priključio partizanima. Nije ni njemu ni nama više bilo mesta u Jablanici. Pamtim da su ga tražili živog ili mrtvog.

- Te 1947. godine otac je doneo odluku da smo mi najpreči, naši životi, jer je slutio da i mi možemo biti žrtve. I tako smo pošli iz Jablanice. Bez ičega. Zapravo, ne bez ičega, već sa užasnim slikama. A ja sam stalno sanjao brata Milisava i onog mog psa koji je u kući goreo. Stalno sam sve to sanjao. Šta je sve u međuvremenu bilo, čitava moja mladost, rezultati u sportu, kažu vrhunski, bili su podređeni tim slikama. One su živele u meni. Ne živele, one su buktale. Možda su me i pokretale da napravim rezultat. Ali sputavale su me da se vratim u Metohiju. Strahovao sam, priznajem, od tih užasnih slika. Verujte, strahovao sam.

Ni rečju, a kamoli rečenicom, ne prekidamo Milutina Šoškića dok govori. On zastaje na momente, dok u neverici govori kako je ipak prikupio svu snagu, ravnu onoj kada brani reprezentaciju od protivničkog gola, pa i više od toga, da se vrati u Metohiju. Da je vidi posle više od pola veka. Da poljubi trag Patrijaršije. Da čuje drugi zvuk manastirskog zvona od onog koji je poneo iz detinjstva.

Milutin sa ocem Jeremijom, sestrom Olgom i majkom Radunkom


PRIČA nam kako su ga na Jarinju, na administrativnoj granici, dočekali tuđi vojnici. Pitali: "Kuda idete?"

- Idem kući - kažem im.

Predveče je stigao u Pećku patrijaršiju. Italijanski Kfor je na straži, pod potpunom ratnom opremom, kapije zatvorene. Čuo je šum Bistrice. Vratile su mu se uspomene i ono kada je majka Radunka u trudnoći sa mlađom sestrom poželela da pojede parče ribe, a on otišao i doneo joj pastrmku.

Stajao je pred manastirskom kapijom. Vrtelo mu se u glavi. Proveravao je sebe, stiskajući ruke, pitao se je li to on. Je li ovo ona Patrijaršija, utočište svom narodu, a u žicama.

- Kapiju je otvorila monahinja, predstavio sam se, a i nisam morao, dovoljno je bilo što sam rekao da sam iz Jablanice i da želim da posetim manastir - grcao je, kaže, dok je govorio, da ga je monahinja jedva razumela. Ali razumela je govor suza koje su tekle.

- Pošao sam, najpre, da vidim onaj dud, onaj po kome smo se mi deca tokom četiri godine rata pentrali - priča nam Milutin Šoškić. - Vidim, jeste polegao, ali mladice... te čudesne malene mladice izbijale su iz oronulog stabla. A jedna, već se uzdizala prema nebu, jača od svih. Pomislim, a možda sam i glasno izgovorio: Mili Bože, tako će i naš narod. I verujem da hoće.

Milutin Šoškić (Partizan) i Francisko Gento (Real Madrid) pred finale KEŠ, 11. maja 1966. u Briselu / Foto Arhiva Borbe


U PATRIJARŠIJI, Milutina Šoškića primila je igumanija Fevronija.

- Dugo smo, iza večere, s monahinjama ona i ja razgovarali. Pričala mi je o teškoćama i izazovima s kojima je suočen manastir, da bi opstao u takvim okolnostima u kakvim ne živi nijedno monaštvo na kugli zemaljskoj. Posle, uputila me u keliju u kojoj treba da prenoćim. Ali meni san nije dolazio. Zagledao sam, kao da sam u palati, onih nekoliko kvadrata kelije u kojoj su bili kandilo, ikona, umivaonik i drveni krevet. Prelistavao sam molitvenik i knjižicu o Patrijaršiji, zapravo njenom istorijatu, koji mi je dala igumanija. Sve su preda mnom bile slike mog detinjstva. I verujte, negde u praskozorje, javila mi se nikad snažnija misao: kažem prvo tiho, pa glasno: Mili Bože, što bi bilo lepo da ovde umrem!

Iz leve ruke prebacio je Milutin Šoškić štap u desnu, okrenuo brojanicu, pogled je udario u sliku dečaka pod zrelim metohijskim trešnjama.

Kazao je, onako, kao za sebe:

- Voleo bih... Voleo bih, još jednom da vidim Pećku patrijaršiju. Ali to putovanje sada ne bih mogao da izdržim.

KAD SAVA MIRI BRAĆU

GLEDAM, eto, iz epizode u epizodu "Nemanjiće". Kažu mnogi da im se ne dopada kako su nam ih scenarista i reditelj predstavili. A ja odgovorim: ona scena kad Sava miri braću, vrednija je od svake naše serije. Ko tu poruku nije razumeo? Samo onaj ko ne želi da je razume.

SRBIJA IMA LEPŠE LICE

KUPUJEM svakodnevno četiri srpska dnevnika. Upoređujem koji kakve vesti donosi. I svakog dana govorim: Srbija ima lepše lice od ovog koje većina pokazuje. Upitam se, šta je to s nama da u besmislu nalazimo smisao i veličamo marginalne društvene pojave. Kažem: Dajte, ljudi, molim vas da lepo lice Srbije izdvojite iz ovog sveopšteg mulja. To Srbija zaslužuje!

VANjIN OMAŽ VELIKOM ČOVEKU

POSLE razgovora sa Milutinom Šoškićem, on je reporterima darovao roman Vanje Bulića "Šole". U ovom omažu koji je Bulić posvetio životu legende našeg a svetskog fudbala, fokusiran je, pre svega, Šoškićev ljudski profil. Njegove vrline i viteška borba do svetskog vrha, kao lekcija, da se samo dobri ljudi mogu izdići do visina.