ODAKLE si ti, zlatna devojko?

- Iz Osojana...

- A, gde su, ti, Osojani?

- Ovde. U mom srcu. Tu gde je Istok i Klina. Pećka patrijaršija. Dečani. Gorioč. Budisavci. I, cela Metohija. Odatle sam.

Tako je Neda Dabetić, pritišćući rukom grudi, odgovarala na pitanja profesora Stojana Milutinovića iz Banjaluke, na nedavnoj smotri učiteljskih fakulteta iz Srbije i Republike Srpske, posle njene potresne besede "Kosovo - istina, mit i legenda". Ova smotra najboljih studenata, s obe strane Drine, bila nam je putokaz do Osojana. Do Nede Dabetić. Zapravo, do njene Šaljinovice, zaseoka u herojskom povratničkom naselju Srba, u njihovu veliku i lepu Metohiju.


PROČITAJTE JOŠ: Darovi Anji i Nađi da lakše uče

Ko je, stvarno, ta devojka koja je na noge digla "Učiteljijadu", na Zlatiboru? Kakva je to snaga i odakle joj, da u vremenu u kome smo potrošili emocije, ipak, pokrene suze? Dočekala nas je, sa osmehom, u bašti obnovljenog roditeljskog ognjišta. U cvetnjaku kakav su imali, nekad, pre progona i pogroma. Iza se protezao obnovljeni voćnjak. Tata Milo gotovo da nas nije ni primetio: ovde vreme brzo teče, a posla je mnogo. Šljive dozrele, dobro rodile, baš ove godine, a malo ruku.

Osmeh devojke, njeno blistavo lice i srdačnost susreta zasenili su lepotu ovog povratničkog imanja. Ona je bila najlepši cvet ovog malenog raja.

- I ja mislim da nema lepšeg mesta na svetu - kaže nam Neda Dabetić. - Zato smo se i vratili. Zato ga i negujemo i želimo da ostanemo. Odavde, sa kosmetskog kućnog praga, ceo svet se vidi. Da, odavde se vidi ceo svet.

Imala je godinu i po kada su, u leto 1999, proterani. A nikom se, nikada, ni u čemu, nisu zamerili. Ni danas, posle svega, ne osećaju Dabetići ni trunku mržnje. A ožiljci su duboki. Rane, žive. Rastu deca, rastu rane, melem je samo na ognjištu.

- Prva adresa, tako je u sećanjima mojih roditelja, bio je izbeglički centar u Beranama - govori Neda. - Stariji od mene, brat i sestra, sve pamte... Druga adresa - Barajevo kod Beograda. Tu, u predgrađu prestonice, završila sam četiri razreda osnovne. I već sam sve znala. Ko sam, odakle sam, i niko me ne bi zaustavio da se vratim i pridružim tati, koji se među prvima, 2002, prijavio za povratak.

Neda, ovde, zaustavlja priču. Potiskuje slike prvog susreta sa ruševinama porodične kuće u Šaljinovici. Na temelje koje, gotovo svakodnevno, ona i njen tata odlaze. Sede, tamo, satima. Leče kuću od rana i samoće.

- Tata nije mogao bez Osojana - kaže nam. - Sanjao ih je. Sanjao ih i uplakan se budio. Pamtim očevu tugu. Ali i njegovu radost dodira sa preživelim šljivicima. I, trenutke, kada je ponešto od uspomena pronalazio pod ruševinama... Posle nam je pripomogla i država Srbija da pridignemo novu kuću. Mi opet, stalno, odlazimo na temelje stare...


Tata Milo u šljiviku

U Mitrovici je Neda Dabetić upisala i završila srednju medicinsku školu. Knjiži brojne nagrade i Vukovu diplomu. Želela je da studira medicinu.

- Ali moj tata, matematičar, ceo život je proveo u prosveti i kaže mi: nema lepšeg poziva od onog kada drugom prenosiš znanje. A moj tata je moj junak. Tako sam upisala Učiteljski fakultet. I, evo me pred završnom godinom.

Prelistavamo indeks. Desetka do desetke!

Gde je ključ uspeha? Odakle, ponovo se pitamo, snaga i istrajnost ove devojke, i deteta koje je nadvisilo traume progona i pogroma, da se uznese iznad svega i, bez grča, podignute glave, snažno korača u budućnost.

- Moja budućnost je na Kosovu i Metohiji - odgovara Neda. - Verujem u to. Verujem u sebe. Obavezuje me i zavet roditelja. Možda neko ovo i ne razume, i ja to prihvatam... Ali, mi, deca Kosmeta, prognanici i povratnici, imamo drugačiji odnos prema vrednostima. One su u nama, brušene mukom i nevoljama. I, verujem da ih i drugi osećaju. Zbog toga je i moja beseda o Kosovu pokrenula emocije. Jer je istinska. Jer je iz srca, duboka. Ja tu besedu živim. Kao što je žive i moji vršnjaci sa Kosova i Metohije.

Iz torbice je izvukla dvolistak iz sveske, polako ga je odvijala, kao da je u ovom papiru upakovana dragocenost celog sveta. Pred nama je beseda ispisana rukom. Ćirilicom. Ovo je, zapravo, samo bio podsetnik Nedi Dabetić, na Učiteljijadi. Sve što je govorila na toj smotri je - život sam. Sudbina, svevremena, srpskog kosmetskog naroda. Dobro se držala Neda dok je pod svetlom reflektora besedila. Tek kad je, posle besede, videla suze u publici, zaplakala je. Upamtila je reči profesora Milutinovića:

- Drago dete, zlatna jabuko metohijska, pusti neka teku suze. Teško onom ko ne ume da zaplače.


Nedina beseda o Kosovu ispisana rukom / Foto P. Milošević


ZAHVALNOST

ZA Nedu Dabetić saznali smo od profesorke Biljane Pavlović sa Učiteljskog fakulteta u Leposaviću. Zahvaljujemo i njoj i dekanki Slađani Vidosavljević, koje su prepoznale da i obična deca, koja stasavaju u porodicama istinskih vrednosti, mogu da postanu zlatna deca. Ovo je istovremeno i poziv našim čitaocima da jave - o dobroti i uspehu mladih, koji ostaju izvan reflektora ovovremenih "vrlina".


PROČITAJTE JOŠ: Savezničko bombardovanje Leskovca: Mladost uništena bombama (FOTO)

KOSOVO - ISTINA, MIT I LEGENDA

IZ Nedine besede:

"Kosovo osvanjava svakog jutra. A, svako jutro je jedna godišnjica i jedna zadušnica. I danas se ovde, kao na Vidovdan 1389. vaga: ko je vera, a ko je nevera. Kao da srpski narod vodi samo jednu bitku. Kao da gine u istom boju i na istom polju. Proširuje kosovsku kosturnicu, kao što se kaže "ridanje na ridanje, priroda je". Nove mučenike pribraja kosovskim mučenicima. Kosovo je naša mukla sabranost. Preturimo li sve matične pojmove, nijedan pojam nije bolji provodnik bola od kosovskog pojma. Kosovo je naše muklo jezgro. Iz tog središta jedino bol upućuje na istinu."