NADA Obrić je, nesumnjivo, simbol jednog vremena. Onog u kome prave vrednosti, kvalitetna muzika i srećna stvarnost nikada nisu dovedeni u pitanje. Iako se već dugo aktivno ne bavi pevanjem, njen trag je dubok, a pesme neprolazne, zbog čega je nekadašnji, legendarni “Jugoton”, objavio trostruki CD sa pedeset originalnih Nadinih pesama.

Priznaćete da je, kada iz opusa jednog umetnika može da se izabere čak pedeset najlepših pesama, to dokaz velikog uspeha. Kroz tih pedeset pesama, prepliću se i pedeset burnih godina na sceni i jedan uzbudljiv i neuobičajen život, prepun uspona i padova, tuge i sreće, predivnih iskustava, uspomena, nikada izgubljene nade i muzike. Uz sve to i ono najvažnije – porodica, kao stub života i najveća pobeda.

U emotivnoj i iskrenoj priči za naš portal, Nada Obrić pravi svojevrsni osvrt na sve što, u ovom trenutku njenog života, simbolizuje broj pedeset, potpisujući svoju ispovest osmehom, optimizmom i zahvalnošću.

* Da li ste shodno svojim željama i ambicijama iz mladosti, ostvarili dovoljno da danas možete da kažete da ste srećna i zadovoljna žena?

U potpunosti. Mirna sam, spokojna i srećna, jer sam postigla ono što sam htela. Šta god da sam radila u životu, radila sam na najbolji mogući način i dobila povratnu reakciju i emociju od ljudi. Otac mi je stalno govorio: “Kad nešto radiš, radi kako treba, a ako ti se ne radi, nemoj da sedneš, nego lezi, pa odmori.” To mi je stalno zvonilo u ušima, tako da sam sve radila svom svojom dušom i mogućnostima. Kad sam znala da nešto ne umem ili ne mogu, nisam ni pokušavala. Veliku ulogu u svemu tome, pored kućnog vaspitanja, ima i moj karakter.

* Koliko je borac utkan u taj karakter?

Bez borbe ne možete ništa da postignete, na bilo kom planu. Život je prelep i treba ga živeti punim plućima, ali je i velika borba, i od svakog od nas zavisi kako ga sagledavate, šta hoćete od svog života, koji su vam ciljevi. Uvek treba ići ka svom cilju i boriti se, ali da u toj borbi nikoga ne ranite. Ja sam morala krvavo da se borim da dođem do svega što sam postigla, nikada ništa nisam dobila na tacni. Ali, shvatila sam da je to moja karma i da sam, očigledno, morala to da prođem.

foto: Maja Tomas

* Čega se u toj borbi nikada niste odrekli?

Sebe, pre svega, a onda i svojih stavova, principa, svog vaspitanja, porekla. To nema cenu. Imala sam problema zbog toga, koštalo me je i materijalno i na mnogo načina, ali, to sam bila ja. Moj osnovni cilj u životu je bio da svoju decu izvedem na put. Da postanu dobri i uspešni ljudi. To je bio prioritet svih prioriteta. Danas sam najsrećnija majka na kugli zemaljskoj. Oni su moje ogledalo, kao što sam ja ogledalo svojih roditelja. Znate, vi možete da budete najuspešniji i najbogatiji čovek na svetu, ali ako vaša deca nisu dobri ljudi, sve je uzalud. Kad dođete u moje godine, čovek, hteo ne hteo, polako počinje da sabira i vraća vam se sve ono što ste radili. Na ovaj ili onaj način, ali se sigurno vraća. Ja sam prema svojoj deci bila veoma stroga i to su mi često zamerali, ali sam isto tako umela da sa njima noćima ozbiljno razgovaram, da se igram, da ih utešim i podržim. Tačno sam znala šta hoću od svoje dece i uspela sam kao roditelj. Danas gledam svog sina, koji je još strožiji prema svojoj deci, čak koristi neke moje rečenice, pa se često smejemo zbog toga, ali to mi pokazuje da je vredelo. Rezultati su evidentni.

* Uporedo sa roditeljstvom, izgradili ste sjajnu karijeru. Kako ste pronašli ravnotežu i na oba, najvažnija životna koloseka, postigli veliki uspeh?

To je stvar ličnosti, s jedne strane, a drugo, ja sam jedna od retkih koja je uspela da profesiju odvoji od privatnog života. Kad sam na sceni zaboravljam na sve van toga, kad uđem u kuću više nisam ona Nada sa scene, nego mama, tetka, prijateljica, kuma, komšinica. Imala sam nesreću da majku sahranim dva dana pred Novu godinu, a otac mi je umro usred moje velike jugoslovenske solističke turneje. A morala sam da pevam. Tata, koji je bolovao od karcinoma, mi je rekao: “Ako se meni nešto desi, nemoj slučajno da si prekinula turneju, od tebe danas živi mnogo porodica. Znam da ti je teško, ali ti ćeš me voleti i pamtiti do kraja života, ovih nekoliko dana neće ništa promeniti.” Samo Bog i ja znamo kako mi je bilo u tim trenucima, jer sam bila jako vezana za roditelje. Oni su bili moja zvezda vodilja do trenutka dok ja nisam postala njihova, i bili su veoma ponosni na mene. Prvi koncert, posle očeve smrti, bio je u Kragujevcu. Stotinu ljudi na sceni. To su bili neponovljivi, nezaboravni koncerti. Orkestar je znao da mi je tata umro, Boki Milošević je svirao i, sećam se, u jednom trenutku sam se okrenula, on plače iza mene, suza suzu stiže. Nekako sam uspela da privedem koncert kraju i kako sam sišla sa scene, kročila jednom nogom u svoju garderobu, na pragu sam se onesvestila. To su strašni trenuci, ali to je život.

* Šta vam je pomoglo da ni u tim, ni drugim teškim životnim periodima, ne izgubite nadu?

Mislim da to ima veze sa genetikom, karakterom i, opet, decom. Ne želim da zvučim patetično, jer to nikada nisam bila, ali mene život nimalo nije mazio. U najtežim trenucima, a bilo ih je mnogo, deca su mi davala snagu da ne može i ne sme da se desi ništa što će mene, fizički ili psihički, uništiti do te mere da izgubim nit koju sam uspostavila i cilj koji sam postavila kada su oni u pitanju. To me je uvek vadilo iz depresija u koje sam upadala, jer sam shvatila sam da nemam pravo na to, da oni nisu krivi za takvo moje stanje i onda, opet, krene borba. U ovim godinama shvatam koliko su poslovni ili bilo kakvi neuspesi manje važni od dece, od onoga što ćete u budućnosti od njih dobiti, kao što ja dobijam danas.

* Da li vam je takav stav pomogao da istrajete i u najtežoj borbi, sa bolešću?

Bolest nije sramota, o njoj treba govoriti, apelovati na ljude da se stalno kontrolišu. Svakome može da se desi. Ja sam dva puta sam imala karcinom, i u tim trenucima, dok ležite i gledate vašu izbezumljenu decu, kako im oči postaju ogromne od straha, shvatate da morate da se borite. Kroz tu njihovu izbezumljenost vi vidite svu njihovu bol i milion pitanja i postaje vam jasno da nemate pravo da se predate. Ali baš nemate pravo da se predate! Ja sam tešila njih i stalno im govorila da ću preživeti, da neću umreti, da je život jedina opcija. Ljubav daje ogromnu snagu koja vas podiže kada mislite da ne možete dalje.

foto: Nikola Knežević

* Optimizam vas nikada nije napustio. Koliko je, pored te ljubavi, i lepši pogled na svet bio presudan u svim trenucima o kojima govorite?

To me je i održalo i spasilo. Danas imam mnogo godina, ali ne volim da se družim sa onima koji stalno kukaju. Volim ljude pune optimizma. Kad mi, ponekad, kao strela, kroz misli proleti šta sam sve prošla, dobro sam i živa, zahvaljujem Bogu na svemu i zaista imam razlog da se radujem svakom novom danu.

* Vaša prva ploča je nosila naziv “Neću da plačem”. Koliko puta u životu ste to sebi rekli?

Milion puta. Neverovatno je koliko su moje pesme vezane za moj život, ali i za živote mnogih ljudi. Ja sam bukvalno živela svoje pesme. Sebe smatram običnom ženom koji živi među ljudima, i kroz svoje probleme i svoje suze sagledavala sam probleme i suze ljudi oko mene, sa kojima sam zajedno patila i radovala se.

* “Još me boli jedna stara rana” je jedan od vaših antologijskih hitova. Ima li još takvih rana?

Ima. Rekla sam da moj život nije bio lak, od samog detinjstva. Danas je, možda, najlepši period mog života, ali, za mnogo stvari ne zna niko. Ni moja deca, ni familija, ni prijatelji. Tako treba i da ostane. I njima i meni će biti lepše i lakše.

* Šta vam govori da je sve vredelo, iako su breme karijere i života često bili preteški?

Javni posao je, po mom mišljenju, najteži ali i najlepši posao na svetu. Ni u jednom drugom poslu ne možete dobiti toliku ljubav od ljudi kojima vi, takođe, dajete ljubav. Dok sam radila, često sam razmišljala zašto me narod toliko voli. Shvatila sam da je zbog toga što su, u svakoj sekundi, videli svu moju iskrenost i osetili svu moju emociju. Nijednu pesmu nisam snimila a da je nisam osetila. Uz mnoge sam plakala, i u studiju i kasnije, na sceni. To se ne može odglumiti. Vi publiku možete prevariti trenutno, ali, s vremenom, ljudi to uvide i kažnjavaju vas na najstrašniji način. Ja i danas, gde god da odem, nailazim na veliko poštovanje. Nikada nisam doživela nijednu ružnu reč. Zbog toga je sve vredelo. Na ulici mi svakodnevno ljudi priđu sa lepim rečima. Dobila sam sve moguće nagrade koje su ustanovljene u velikoj Jugoslaviji, dobila sam povelju mog grada Zvornika, deca su mi dobri i uspešni ljudi. Jedino se nisam ostvarila u braku i to je nešto za čim patim, jer sam čitavog života sanjala o idiličnoj porodici, ali ideal, očigledno, ne postoji.

* Oduvek ste bili otvoreni, konkretni, bez ikakve mistifikacije. Da li vas je to koštalo?

Naravno da jeste. Ljudi ne vole da čuju istinu. Ali, ako vi razgovarate sa mnom i očekujete moje mišljenje, onda ću vam najiskrenije reći sve što mislim. Često se to vama neće dopasti, ali to nije moj problem, to je istina koja se vama ne dopada. Uvek sam volela da se, najhitnije moguće, sretnem sa istinom, pogotovo onom ružnom, jer mi to daje mogućnost da brzo počnem da se borim protiv tog ružnog. Istina vas sačeka, kad-tad, pa bolje odmah da se suočim i da, ako sam negde pogrešila, a grešila sam milion puta, što pre reagujem, da se izvinim ili da to na neki način ispravim. Često sam se saplitala o svoje greške, grdila i psovala sebe, ali i nalazila milion načina da ih ispravim. Kod mene nema tajni, čak mislim da sam i previše otvorena. Kako vi pristupate meni, tako ja uzvraćam. Ako ste dobronamerni, vratiću trostruko. I kad se posvađam sa nekim, stalno sam “pod ručnom” i vodim računa da ne udarim u Ahilovu petu, da ne ranim do te mere, jer ne znam kako bih sebi oprostila.

foto: Maja Tomas

* Zbog čega su vas mnogi doživljavali kao grubu, hladnu i arogantnu ženu?

To je bio moj odbrambeni mehanizam. U ovom poslu, vi ste kao ubačeni u kavez sa lavovima. Među muškarce, među sujetne žene. Pa, izvoli. Snalazi se. Bori se. Uz sve to, treba izgraditi karijeru i ostati čist i normalan, da te se deca sutradan ne stide. Morala sam da imam taj štit. Postoji jedna anegdota vezana za predrasude o meni. Na Radio Beogradu je postojala emisija “Pola sata sa zvezdom”. Voditelj je tu, ali gost vodi emisiju. Kada sam se upoznala sa njim, primetila sam da je, ne grub, ali previše poslovan i hladan. Kad smo završili emisiju, zamolio me je da odemo na kafu. Ja se još više iznenadim. Sednemo i on mi kaže: “Kad sam dobio zadatak da uradim emisiju sa vama, danima sam bio neraspoložen. Mislio sam da ste strašno prepotentni, bezobrazni, grubi, sve najgore sam mislio o vama. Ova kafa je znak izvinjenja, jer sam potpuno promenio mišljenje i drago mi je što ste vi tome doprineli, jer da mi je neko pričao, ne bih mu verovao.”

* Rekli ste da je ovaj period vašeg života najlepši. Šta ga čini takvim?

Mir pre svega. Nikada u životu nisam legla dok deca nisu krenula na spavanje, dok se sve oko mene nije smirilo i bilo na svom mestu. Tek tada sam išla na počinak, ali sam uvek, pre toga, razgovarala sama sa sobom. Tako je i danas. Polako sam počela da svodim račune i zaista sam srećna i ostvarena u svakom smislu. Mirno spavam. Svojoj deci sam davno objasnila da je život krug. Krenuli smo zajedno od tačke kada su oni bili potpuno bespomoćni i u svemu zavisili od mene. Ja sam bila ta koja je imala obavezu, apsolutnu, bezgraničnu, da budem uz njih, da ih podržavam i vodim. Oni rastu, uče, razvijaju se i sve što uz to ide i onda dolazimo do tačke kada postaju svoji. Od tog momenta, ja krećem silaznom a oni uzlaznom linijom i vraćamo se na početak. Sva moć je u njihovim rukama i oni sada brinu o meni kao što sam ja nekada o njima, zbog čega sam sigurna i srećna.




foto: Maja Tomas

PESMA KARIJERE

Jugoton” je ove godine objavio kompilaciju vaših pedeset originalnih hitova. Koja pesma i zbog čega, najbolje opisuje vaših pedeset godina na sceni?

Pesma “Sećanje na tebe” koju je napisao moj pokojni brat, kad je bio beskrajno zaljubljen. To je čitav život sažet u tri strofe, počev od svitanja, preko dana, do noći. Mislim da je to najlepša pesma koju sam ikada snimila, iako se ne odričem nijedne svoje pesme. Preslušavajući taj trostruki CD, shvatila sam da bih svaku ponovo snimila, toliko sam ponosna i na arnažmane i na zvuk i tekstove, na sve. Te pesme su danas “evergreen”.