NAKON medijske pauze Jelena Obućina vratiće se na mali ekran kao autorka dokumentarnog filma "Sami", u kojem će nam, u septembru na RTS, dočarati život penzionera. Novinarka ističe da je ovo priča kako o Srbiji i njenom odnosu prema toj grupi stanovnika, tako i o nama kao penzionerima, unucima, komšijama, glasačima...

- Kako je dogovor sa Nenadom Lj. Stefanovićem, glavnim i odgovornim urednikom Informativnog programa, bio ne da radim emisiju, već film - ne očekujte analitičare koji će objašnjavati kako je pokraden Penzioni fond, niti poređenje sa penzionerima u Jugoslaviji, kao ni statistiku koliko ima penzionera u domovima, a koliko u staračkim samačkim domaćinstvima. Ovo je tačna, teška i istinita priča. Film prati amatersku pozorišnu trupu "Starišani" u kojoj je 13 članova, i gotovo svi su stariji od 70 godina. I u njemu je, što se mene tiče, rečeno sve. Dotaknuto je pet najvažnijih stvari u životu penzionera - zdravlje, samoća, penzije, odnos porodice i bližnjih prema njima, ljubav. Dokumentarac obuhvata penzionere u gradu i u selu. Dobar deo poruka je u tekstovima predstave koju izvode "Starišani".

PROČITAJTE JOŠ - Jelena Obućina: Novinarstvo je krov koji prokišnjava

* Kako ste došli na ideju da radite ovaj projekat?

- Želela sam da snimim dokumentarac o nečemu što ima veze sa Srbijom danas. I zanimala me je tema - penzioneri. Onda me je koleginica uputila na ženu bez koje ne bi bilo ovog filma, Irenu Adamović koja vodi amatersko pozorište penzionera. Ona je bila i moj saradnik na scenariju. Sjajna je, svestrana, strpljiva, radi sa ljudima za koje svi trvde da u tim godinama nisu za dramsko stvaralaštvo. I demantuje ih. Međutim, tema filma nije to pozorište, već je ono sredstvo da ispričamo priču o najranjivijima među nama.

Foto Arhiva / RTS


* A koju ste poruku kroz film želeli da pošaljete?

- Pokušala sam da u 47 minuta pažljiv gledalac vidi probleme starih, zapita se kada je poslednji put čuo svoju babu, čuje kolike su im penzije, jedu li voće, šta ih najviše pogađa, uhvati ispod površine sociološku i političku poruku. Jesam li umela - videćemo i čuti kada se pogleda film. A, svakako da će biti mana, jer svakim novim gledanjem pomislim da je možda ovo moglo drugačije. Držim se i onoga što mi je rekao kolega montažer: "Film se završava kad rešiš, a ne kad si zadovoljan jer ga možeš menjati doživotno".

* Čime se vodite kada birate teme koje želite da dokumentujete?

- Sa ovim dokumetarcem koji će biti emitovan u septembru bežala sam od istorije, a već u sledećem će me sačekati jedan od najznačajnijih događaja 20. veka - pad Berlinskog zida.