IAKO je vreme sve lepše, Subotičanka Miroslava Brindza ne može da otvori prozore svog doma u naselju Aleksandrovo, jer se tik do njene kuće nalazi pogon za proizvodnju plastike.

Pročitajte još: Čađ zagađuje grad

Kada se pre desetak godina doselila u kuću na Beogradskom putu 182, za Miroslavu je to bio pravi mali raj, miran i tih kraj, udaljen od gradske vreve, a opet saobraćajno dobro povezan. Međutim, od kada joj je 2014. godine prvi komšija postao proizvođač plastike, tvrdi da je njen i život ostalih u komšiluku postao nemoguć, jer iz pogona dopiru buka i različiti neprijatni mirisi. Meštani se pitaju kako je moguće da u zoni stanovanja nikne jedan proizvodni pogon.

- Ovo pripada "crvenoj" zoni stanovanja i ja u svom dvorištu ne smem da držim ni pile, ali zato između dve porodične kuće, usred naselja nikne pogon u kome se stalno topi plastika - pita se Miroslava. - Nisam samo ja nezadovoljna zbog toga. U blizini su i škola, vrtić, pravoslavni hram i ceo kraj je gusto naseljen. Pokrenuli smo peticiju koju je potpisao 161 žitelj Aleksandrova i predali smo je Mesnoj zajednici i nadležnima u lokalnoj samoupravi. Odgovora, međutim, još nema.

Pročitajte još: Valjevo: Malignitet u vazduhu

Dok čeka odgovor, Miroslava ne može ni prozor da otvori, jer je, kako kaže, smrad od topljenja plastike nepodnošljiv.

Miroslava nam pokazuje blizinu fabrike

Odgovor pak leži u tome da je u zoni stanovanja moguće planiranje i drugih delatnosti, ali uz uslov da ne ugrožavaju životnu sredinu i uslove stanovanja, bukom, gasovima ili drugim štetnim dejstvima, odnosno, da su predviđene mere zaštite životne sredine.

Kako kažu u gradskom Sekretarijatu za zaštitu životne sredine, za pogon je bila propisana obaveza izrade studije o proceni uticaja na životnu sredinu, koja je urađena u zakonskom roku, odnosno, pre početka radova, i na koju je data saglasnost, i nije bilo primedaba građana tokom javnog uvida. Takođe, inspekcija je u dva navrata merila nivo buke i ustanovljeno je da ona, u dnevnom i noćnom periodu, na dva merna mesta ne prelazi granične vrednosti.

- Nismo reagovali tada, jer se kao obični građani ne razumemo u procedure, tehnologije prerade plastike i ostale stvari. Tada je očigledno napravljen propust koji je sada vrlo teško ispraviti, a u Ministarstvu za životnu sredinu su mi rekli da je problem što je za objekat izdata dozvola i da je mukotrpan i dug proces njenog oduzimanja i poništenja studije o uticaju na okolinu - sleže ramenima Miroslava.

PREKIPELO

- PITAMO se šta mi sada da radimo, jer nam nije rešenje da se iselimo, ali ni ovako ne možemo da živimo - očajna je naša sagovornica.